Svako jutro oko 06.30 u fensi teretani vidim neki svet koji odguli svoj trening, okupa se, ulicka, utegne, obuje štikle i ide na posao.

Različitih su godina, očigledno obrazovani, kulturni, pristojni ljudi – koji verovatno i dobro zarađuju (teretana nije jeftina liga).

Malko kasnije, u radnji, vidim neke stare ljude, pretežno skromno obučene, koji kupuju pažljivo, obavezno na sve dodaju jedno “Životinjsko carstvo”… Drže se odmereno, ponašaju pristojno, nekad se na njima vidi (patinirana) SFRJ klasa.

Oko podne, kad idem na posao, putem u kladionicama i kafićima viđam neke treće.
Mlade ljude koji su očito tek otvorili oči, piju kafu, i pričaju…

O tome koji drugar im je uhapšen “zbog cevke, a lepo sam mu rekao da ne veruje tom ortaku”, o drugom koji se (pijan) prevrtao kolima usred noći pa je poginula devojka (“Jadan on, kako se potresao”), o trećem koji diluje “tamo i tamo” i za koje pare, ko radi dobre tetovaže i tako.

Kad sedim na terasi, gledam “u leđa” jednom privatnom fakultetu, ti studenti se parkiraju maltene ispred moje zgrade.

Uglavnom voze kola o kojima ja mogu samo da sanjam, ali uopšteno – ne deluju kao razmažena i raspuštena “nečija deca” kojima tatko kupuje diplomicu.

Radim preko puta ogromnog poslovnog centra u kojem je zaposleno više stotina inženjera, odreda mladi ljudi.
Rekoh već – kao pacijenti, oni sami mi kažu da su zadovoljni primanjima. Mnogi od njih voze nova kola, ali odreda se drže i deluju kao skromni ljudi.

Volim da pričam s njima – vrlo su inteligentni, znatiželjni, odreda vaspitana deca, rado pomognu, vedar jedan svet.

Oni rade u razna nedoba – vidim ih u ujutru u 5, i uveče u 23.30 – ponesu svoj ranac (obično sa laptopom), flašu soka ili vode, slušalice i neku džidžu lične prirode da stave na sto, i – kodiraju.

Kod mog ćaleta, pola autobuske stanice dalje – u dve zgrade po 8 spratova ima 60% stanara koji su penzioneri, a čija su deca u dijaspori.
Oni su posebna vrsta: za razliku od mnogih drugih staraca, obično su vedri, energični, samostalni, imaju neke svoje zanimacije, zanimljiv svet :).

Sa periferije mi ponekad dolaze oni kojima je vrhunska zabava lansiranje buradi od katrana i pucanje iz automatskog oružja…

Iako živim u tzv. urbanom delu grada, blizu centra, iz ovo malo što rekoh je sasvim jasno da opisani nemaju blage veze jedni s drugima.

Iskreno, ne mogu sebi da predstavim šta bi neki mladi inženjer iz Park Sitija mogao da priča sa tetoviranim “polaznikom” kladionice koji se budi u podne.

Da ne idem dalje, na 10 ili 310 km dalje od grada…
I sav taj svet je tada uspeo da se ujedini oko jedne misije.

Sve smo to mi.
Sve je to Srbija.


 
 
Ilustracija: http://vk.com/club56259090

Pročitajte i ovo: