Vidim da je prilično priče oko toga, za, protiv, ko zna šta…
Ja viđam dve vrste mladih ljudi – koji ni mrtvi ne bi volontirali, i koji su spremni na tako šta.
Ovi koji i ne pomišljaju na volontiranje su obično oni koji sve znaju.
Njima, u ovom zanatskom poslu, ne treba da se veliko bave psihologijom pacijenata, teoretski znaju sve što se može znati, manuelno su dorasli, i to je to, samo da krenu da uzimaju hiljade eura mesečno – koje će im pacijenti sami davati u ruke, kako drugačije.
Ova vrsta ima još jednu “vrlinu”…
Kako nedavno reče jedan kolega, depresivno i sebi u bradu:
Oni ne umeju da se boje.
Kolega i ja smo zajedno studirali, znam ga odlično; dobar student, izuzetno sposoban stomatolog, ali…
Od onih savesnih, pedantnih, koji će sami od sebe skinuti (svoju) plombu ako nisu zadovoljni, i sve tome slično.
Verujte da mi je srce preskočilo kad sam čula i SHVATILA šta je rekao… Jer, to je istina.
Ima mnogo mladih lavova koji ne da se ne boje i nimalo ne misle šta će se pacijentu desiti, nego NE UMEJU da se boje.
Oni koji se u ovom poslu ne boje… Bolje da ne kažem, daleko bi me odvelo.
Druga vrsta mladih su oni koji su spremni da volontiraju, jer su svesni šta ne znaju.
Odmah da se razumemo, volontiranje nije nikakva retkost u ovom poslu.
Mnoge kolege i koleginice su volontirale kad sam ja bila student i mlad stomatolog – dakle, u DALEKO srećnija vremena.
Među njima je bilo “ničije” dece, ali je bio i sin tadašnjeg ministra zdravlja, mislim da je više od godinu i po dana volontirao na jednoj klinici.
Nije primljen, ako ste to hteli da pitate.
Ove kolege/koleginice su po pravilu nešto posebno; potpuno su spremni da dolaze, da rade, da nauče teoriju.
Ako im se da udžbenik, željno i zahvalno će ga uzeti, i za mesec dana znati napamet, ako im je dotad bio nepoznat…
Skloni su da misle o pacijentu, skloni su da se preispituju onoliko šta su uradili, a šta su mogli bolje, i sve tako.
Ja bih naglasila neke stvari u ovoj priči…
PRVO
Kolege koje su spremne da volontiraju su ljudi više nego spremni da to rade za džabe.
U doba moje mladosti, sve kolege koje su volontirale su to radile bez plate, a mnogi nisu nikad dobili posao u tim ustanovama… I bili su spremni i na to.
I ova deca su spremna na to, takođe… Znaju da nemaju drugi način.
DRUGO
Ja sam pominjala na tviteru, a sad i ovako: svakih par meseci dođe mlad stomatolog spreman da sam sebi plaća doprinose, samo da bude s nama bar nekoliko meseci.
SITUACIJA JE OČAJNA.
Ponekad dođu i sa roditeljem, koji je tu samo da potvrdi da će biti plaćena ta davanja za minimalac…
Iskreno, ne vidim drugi način da nauče nešto, bar u ovom poslu, sada ovako kako jeste.
Sa fakulteta izlaze sa polovičnim znanjem, napola spremni za ono što ih čeka… A čeka ih užas, jer sada je sasvim drugo vreme nego što je bilo kad sam ja bila početnik.
Da sam ja opet početnik, ne znam šta bih dala da radim uz nekog starijeg, da budem uz nekog, i taj neko uz mene… Ako bude sreće da taj mlad čovek dobije i neke pare za to, tim bolje.
TREĆE
“Gazda” se neće ovajditi od volontera, nema straha.
Stomatolog početnik uglavnom može da radi samo osnovne intervencije, na kojima se ne zarađuje Bog zna šta…
A velika je šansa da mi dovršimo vađenje zuba, ponovo stavljamo plombu i slično.
Ne znam kako je u drugim profesijama, ali ja za volontera odgovaram i krivično, i za život pacijenta.
I to oni koji žele da volontiraju znaju, itekako…
Moj predlog svim kolegama početnicima je – pokušajte.
Ako ima ikakve mogućnosti, ako neko želi da vas primi, samo napred.
I srećno :).
Ilustracija: Hard work
18/04/2012 at 15:09
Od struke do struke, nigde nije isto, problem je sto se volonterizam pistovecuje sa voluntarizmom, te ja takav i drustveni tretman.
18/04/2012 at 16:13
Ljudima treba iskustvo, retko koji oglas traži osobe bez iskustva – zbog toga su voljni da sami sebi plaćaju doprinose, samo da napabirči dve ili tri godine rada pa posle možda bude malo više nade. Ovako friški sa fakulteta kao da smo kužni.
Šta ćeš, tak’a su vremena.
18/04/2012 at 17:59
kakvi kužni :), tako ima divne dece, da ih usvojim odma’… šteta što ne mogu i da ih zaposlim :(.
18/04/2012 at 17:37
Definitivno sam za volontiranje, ali – tokom studija, nikako posle. Kada bi meni ivakav covek dosao na razgovor, odmah bi imao bar 60% manje sansi nego kolega slicnih kvalufikacija koji je radio/volontirao tokom studija. Jednostavno, to mnogo govori o coveku, koliko je i na koji nacin ulagao u sebe na profesionalnom planu, kakvu predstavu ima o profesiji i svom trenutnom nivou kompetencije i slicno. Takvi ljudi se oderu od rada tokom studija, bez mnogo odmora i zurki, ali ih po svrsetku studija uvek vec ceka neki posao. Ovo “ceka” kazem u smislu da su se vec povezali sa ljudima na vreme, poznaju ih i sta umeju i neretko ih zovu sami poslodavci.
18/04/2012 at 17:58
e, TO je pravo pitanje: zašto ma ko nije u toku studija imao adekvatnu nastavu i praksu… svaka čast :).
19/04/2012 at 06:07
To je to. Studije i staž su vreme za sticanje prakse. Mnogi ne mogu da volontiraju posle toga ako ni zbog čega drugog onda da roditeljima ne bi bili na grbači, naročito ako nisu iz nekog većeg grada. U najboljim uslovima medicina i stomatologija ne mogu da se završe pre 25, 26 ako se računa staž. Kako onda neko ko volontira treba da stvara porodicu?
19/04/2012 at 06:19
Vidite li šta je simptomatično? Baš vas dvoje iz dijaspore mislite isto… Valjda ćemo i mi nekad :).
04/07/2014 at 17:05
Jako je veliki problem zaziranja od mladih lekara i stomatologa a iskustvo mora da se stekne. Pacijenti su skloni da se uvrede ako ih pitate da im mlad lekar ocisti zube, a ne nesto teze.