O ovom tekstu se mnogo piše po novinama, normalno – ljudi su posebno ostrašćeni kad je dete u pitanju.

Malopre sam imala priliku da vidim i neke teške reči na račun novosadske dečje bolnice i njenih lekara, ovo recimo:

decja bolnica

decja bolnica 2

Na čega ja Zverku odgovorih da nije u pravu, a on meni – da nemam pojma o čemu govorim, jer on bolje od mene zna “kakvo je stanje po bolnicama”.

E sad, kako moja mati kaže – istina je uvek na sredini.

A činjenice su sledeće:

1. Dete je ozbiljno bolesno.
Imam dovoljno medicinskog znanja da mogu da shvatim da je detence ozbiljno bolesno, a nedovoljno da znam TAČNO u kakvom je stanju.

Drugim rečima – lako je moguće (i vrlo verovatno) da oscilacije njegovog stanja mogu dovesti i do toga da se ne dozvoli pristup nikom drugom osim medicinskom osoblju.

Sudeći po dijagnozama koje se mogu videti u štampi, ponavljam: videti u štampi (!), ako postoji mrva sumnje da je detence imunokompromitovano – tu nema dalje šta da se priča.

2. Klinika ne može dozvoliti prolaz kroz odeljenje osobama koje nisu rod detetu.

Mislim da ovde nema šta mnogo da se kaže.

Dakle, imate dete za koje (javnost) realno ne zna u kakvom je tačno zdravstvenom stanju, a koje leži na odeljenju sa bolesnom dečicom.
Vi biste dozvolili da drugi (nepoznati) ljudi dolaze, donose igračke i slično?
Iskreno, ja da sam direktor – ne bih.

Mnoga odeljenja su pod ključem (neonatologija, recimo), ulazi se na šifru, a verujte da ima svoje zašto.

3. Detence ima roditelje.
Ponoviću: DETE IMA RODITELJE.

To što oni više-manje jesu ili nisu fizički prisutni, to ne menja zakonsko stanje da dete IMA RODITELJE, tj. da postoje žive i zdrave osobe koje su mu zakonski staratelji.

4. Eventualno staranje, usvajanje, hraniteljstvo itd. nisu sfera rada dečje bolnice.
Ponavljam: nije do dečje bolnice ko će se, kako i na koji način starati o detetu.
Posebno ne koju formalno pravnu normu će to da ima, a neku MORA imati.

U doba kad sam ja bila sestrica, procedura je bila sledeća.

Na svakom odeljenju maltene je postojalo poneko ovakvo dete, na žalost :(.
Ako dete ozdravi, a roditelji se ne pojavljuju – prvo je bolnica slala telegrame.

Mnogi su se vraćali zbog nepostojeće adrese…

Ako se roditelj ne odazove, slala se milicija.
Ako ih ni oni ne nađu – dete se “daje” socijalnom staranju, i nadalje ide procedura o eventualnom hraniteljstvu i sličnom.

SVE POBROJANO NEMA NIKAKVE VEZE S DEČJOM BOLNICOM KAO USTANOVOM.

5. Da li dete ima odgovarajuću negu? Da li ima odgovarajuću “količinu” socijalne interakcije koja je potrebna svakom malom detetu, svakom čoveku?

Moje iskustvo je davnašnje, zaista; ali – u okvirima koliko jedna dečja bolnica to može, moje uverenje je da dete gorenavedeno ima.
Ponavljam: u okvirima u kojima dečja bolnica to može da uspostavi.

Sa ovakvom decom smo se igrali, pričali, šetali ih unaokolo da prohodaju (ili da ne zaborave da hodaju), ako dugo leže u bolnici a školskog su uzrasta dolazili su učitelji…

Kako je sada, ne znam – ali, ponavljam tačku četiri: obaveza i dužnost dečje bolnice je da izleči dete.
Moje je sećanje da se stara i o svemu drugome KOLIKO IMA MOGUĆNOSTI, ali – realno – bolnica nije socijalna ustanova ili zabavište…

6. Kao glavni problem ja vidim OVO.

Klinika je lečila (i leči) dete, koliko je mogla i umela i koliko stanje detenceta dozvoljava.

Ako nema roditelja, kako rekoh – nastavlja se određena procedura.
Ako novosadski Centar za socijalni rad “nije nadležan”, mora biti da neko jeste…
I tu, naravno, počinje “preskakuša” unutar sistema.

Ukratko:

1. Što se tiče lekara dečje bolnice – uverena sam da rade šta treba i koliko mogu, uprkos mišljenjima štampe. Ili “štampe”.
Mnoge imenovane lekare poznajem od studija, ozbiljni su ljudi i lekari.

2. Što se tiče mačeta koje roditelji ne posećuju – on NIJE NAPUŠTEN, dakle – na žalost, na moj užas i strahotu, on je upao u neki “limb” sistema, gde “niko nije nadležan”…

Nekad davno – ovakve nevolje su se rešavale za oko godinu dana, toliko je trebalo da se roditelji “razreše”, nađu staratelji/hranitelji i dete prebaci.
Sada… Ne znam.

Molila bih drage kolege pedijatre, koji svakako znaju daleko, daleko više nego ja, da me isprave u razmišljanjima na ovu temu.

Za razliku od Zverka, mislim da ipak ne znam dovoljno da mogu decidno da tvrdim ono što je rekao u svojim tvitovima na slikama…

 
Ilustracija: http://www.wallpaperup.com/tags/show/sorrow