Mahlat neki dan reče kako je diskriminisana pri aplikaciji za zaposlenje, ja napisah još ranije kako sam prolazila pre 20+ godina, a cela stvar danas nije NIMALO bolja.
Rekoh neki dan Luki kako jedna koleginica piše na engleskom – ovo je samo fragment njenog maila koleginici istog ranga (specijalista, akademsko obrazovanje, lekar) u belom svetu:
Ne znam da li treba da napomenem da je mail upućen gđi CORALIE, kojoj Delegate NIJE prezime…
Ja ne mogu da objasnim koliko je dama koja šalje ovakav mail realno inteligentna (to tek bolje da prećutim), a ne mogu da pišem ni koliko je uticajna – samo da Mahlat ima u vidu koliko neke akcije, neki izuzetno pametni i sposobni ljudi zavise od njenog klimoglava.
Ni ja nemam ideju koliko nas je diskriminisala…
I sad, šta?
Pošto su, kako rekoh, svi izbori veoma jednostavni, nama – omalovaženim, potisnutim partibrejkerima, ostaje otprilike sledeće:
– da se borimo protiv ovakvih,
– da pokušamo da napravimo “pun desni”, kako rekoh Mahlat, da nađemo neki drugi put kojim (ipak) možemo provesti ono što želimo.
Za mene, prvi izbor ne dolazi u obzir.
Gospođa “Engleskinja” je toliko moćna da nije loše da pazim kojim tonom govorim “Dobar dan”; još je ona rajska priča, jer realno nije zla, ne bi išla za tim da mi šiju zavrne, ali to je izuzetak.
Drugi izbor je daleko “zanimljiviji”.
Tokom decenija, uvek sam išla “naokolo”; no – to zahteva sasvim druge talente.
Zahteva mnogo rada; poprilično akrobatike, rešenja koja normalnom čoveku ne bi na pamet pala…
A najbitnije: zahteva MREŽU ljudi koji misle slično.
Kad god sam bila uverena da idem u pravom pravcu i da je moj cilj dostojan – verujte da sam redom pitala sve koji makar izdaleka deluju da mogu da mi pomognu. Makar savetom, mišljenjem – kuda dalje.
Mnogi nisu hteli, obično su me samo saslušali, obećali, a pomakli se nisu – njima na dušu, nema veze.
Ovakav stav dovodi do toga da se stvara (tj. već se stvorio :) paralelan svet: svet diskriminisanih koji zaobilaze diskriminatore.
Možda zvuči neverovatno, ali verujte da se u mom svetu desi ponekad da onaj koji diskriminiše – ostane “na suvom”, jer su diskriminisani preuzeli priču u svoje ruke.
Da li je ovo način?
Šta je zapravo način?
OBAVEZNO ŠTIVO:
“Diskriminacija”, tekst Peđe Milićevića koji treba da uđe u udžbenike…
06/12/2011 at 20:49
Zaista se “desi ponekad”.
Zlo je u reči “ponekad”!
Ponekad i banditi učine nešto lepo i pošteno. Zato nisu manje banditi.
Da se dešava “često” ili “najčešće” – bila bi druga priča.
06/12/2011 at 21:52
Lepo što se Pedya setio da “vaskrsne” taj tekst – jer kad se čita van konteksta u kome se prvobitno pojavio (uoči neke od parada) – sve dobije mnogo širu i univerzalniju dimenziju. Znači – često od jednog drveta ne vidimo šumu. Još gore kad počnemo da “uporedjujemo drveće” – tj da se bavimo pitanjem koja je diskriminacija opasnija, važnija, ili stvarnija. Onda se svi podele i utabore a promakne nam suština:
Nisu diskriminisane manjine. SVAKO je diskriminisan na svoj način.
06/12/2011 at 22:41
Ma najgore je kad te diskriminiše neko ko je u stanju da izgubi dve nacrtane ovce na papiru, i onda se nadješ u situaciji da ti on objašnjava kako da ih vratiš na taj papir sa kog ih je on izgubio!
To je vrh diskriminacije….
:(
07/12/2011 at 03:41
Dama sa ovim engleskim je meni ispravljala jedan sažetak koji je bio i lektorisan. Na užas lektora…
Mada mislim da je daleko crnja diskriminacija žena, invalida…
21/12/2011 at 16:07
Nisam siguran da se u to vreme kada smo mi (ti i ja) išli u školu engleski toliko učio kao što ti kažeš! Šta više, mislim da je bio zastupljen sa manje od 25% u odnosu na sve druge. Najveći broj je učio ruski (pa i ja), na drugom mestu je bio nemački…..a da li se i koliko engleski učio fakultativno…. i to je pitanje? Bilo je to drugo – socrealističko vreme koje je imalo svoje mane i prednosti (da ne drvimo sad o tome – drvili smo dovoljno) koje je forsiralo ruski.
Ja sam engleski počeo da učim sa ploča, trudeći se da prevedam neke tekstove, nama “srašno” bitne, a kasnije iz filmova koje smo toliko voleli. Daleko je to od tvog učenja (ili onoga što je moja žena učila na “radničkom” a kasnije na faksu dok je studirala nemački, a drugi jezik joj je bio engleski), pa sam toga postao svestan sa 40 i kojom i onda 2 godine išao na časove kod jedne poznanice da “učvrstim gradivo”, došao do fonda od oko 2.000 reči sa dosta tankom gramatikom, ali i znanjem koje mi u državama VAN engleskog govornog područja “daje” zvanje poluprofesora (da ne pričam kako se engleski govori u Italiji, Austriji, Španiji, Češkoj… a Francusku ne vredi spominjati jer te tamo bukvalno prezrivo pogledaju kad počneš bilo šta na engleskom a da pre toga nisi kao uvod rekao bar par reči na francuskom, čime im se malko “uvučeš”, a onda može, ali o njihovom engleskom radije ne bih!
E sad, to je ono što sam i želeo da ti kažem.
Engleski je “na silu” zamenio esperanto (većinom zahvaljujući nosačima aviona i “manjim” vojnim intervencijama u svetu), pa ljudi širom sveta govore razne “engleske”. I suština toga nije da ga ZNAJU KAO TI (ili moja žena) već da se s njim SPORAZUMEVAŠ. Ako si bila u Njujorku, onda ti je poznat “engleski” koji tamo govori bar 40% stanovništva. ALI SE RAZUMEJU i to je bitno. To je ono zbog čega su naučili osnove!
S druge strane, sada je totalna pomama za engleskim, pa roditelji čija deca u školi ne dobiju engleski kao jezik prave “demonstracije” ispred škole. Ruski – kome to treba?! Greška! Tipično naša – srpska. Mi smo engleski trebali učiti 60-tih i 70-tih (kada i ti), i tada smo trebali ući i u EU (tada EEZ) i NATO, a najkasnije do 1990-te. SADA JE KASNO!
Za 10-tak godina uticaj engleskog će biti minimalizovan u odnosu na danas! Samo ovi “naši” koji nemaju ni malo vizionarskog dara (osnovna crta dobrog političara) to ne vide, a za njima i mi kao ovce.
Ja imam nameru da vrlo skoro ne samo obnovim znanje ruskog već i da ga pojačam!
Trebaće nam! Živi bili pa videli!
E sad, ako je poenta tvog posta bila da neki ljudi koji su tanki s engleskim (a i sa drugim “znanjima”) “kroje” i “komletiraju” životne priče drugih ljudi – pa i to mi je tako tipično za nas!
Kada si videla da je na “nekom mestu” u ovoj zemlji bio stručan čovek.
Ja nešto ne mogu da se setim! A ti?!
21/12/2011 at 16:13
Da, engleski se učio baš kako si rekao – ili škola, ili (retko!) Radnički, i to je to.
U mom svetu (Nikola Tesla) se tada učio engleski i nemački, ne sećam se da je neko učio ruski, ne znam.
Za sporazumevanje na ulici se koristi “kamiondžijski” engleski, to je tako jasno – ali u svetu u kojem je ova dama sa mailom, ajao…:).
Kako rekoh, ne mislim da znam engleski Bog zna kako; inače mi lektori ne bi trebali :). A o tome koji jezik treba znati, i koji će biti potrebni ubuduće… Videćemo :).