Pre neki dan sednem pre posla u jedan kafić u blizini – kafić je pored privatnog fakulteta.
Naručih kafu, udubih se u papirologiju od posla, za susedni sto sede žena nešto mlađa od mene, i ona naruči kafu.
Pogledam postrance – visoka, vitka, negovana, lepa sredovečna žena; progovorila neku reč s konobarom, deluje fina osoba.
Posle nekog vremena, ulazi njen sin.
Takođe visok, vitak, obučen skupo – a relativno neukusno, što bi deca ovde rekla: kao temerinski fenser.
Momčić ima arogantan stav, napućena usta, glavu drži visoko.
U jednoj ruci mobilni, u drugoj indeks.
Prilazi majci, baca indeks pred nju, seda – i osorno i sa visine značajno kaže:
OSAM.
Dalje se udubljuje u mobilni.
Majka ozarena, presrećna, kao i svaka mati, pokušava da ga pita nešto, ali mali ne diže oči.
Ja vedro čestitam, ona se zahvaljuje, pitam šta je dečko položio – engleski.
Momak se ne zahvaljuje, samo preko mobilnog kaže: RAZBIO SAM.
Govorim: ‘Ajde, neka je sa srećom, i dalje se udubljujem u svoje papire.
Momak dalje grdi majku što se nije bliže parkirala, NEKA SAD ODMAH KRENE PO KOLA, i ostalo od čega se čoveku mojih godina stomak prevrće.
I onda mislim.
1. Momak nema pojma.
Engleski koji je on polagao je (s moje tačke gledišta) zaista neko osnovno znanje.
Evo par fragmenata njegovih testova, da imate predstavu:
Da se razumemo, ne umišljam da znam engleski nešto specijalno, posebno ne u odnosu na neku današnju decu koju viđam – ali moja generacija je ovo radila u osnovnoj školi.
2. Momak nema pojma, ali je uveren da je RAZBIO na ispitu.
Dakle, imamo dečka koji je na testu bazičnog znanja engleskog dobio OSAM.
On ne zna da ne zna.
Dapače, on je arogantan, umišljen u svoje poluznanje, uveren u svoju superiornost.
3. Takvi su većina.
Dao Bog da grešim – ali u mom vidokrugu su takvi kao on većina.
Ima sjajne dece, kući da ih vodim.
Vaspitane, naučene, koji znaju ne samo engleski na kom hoćete nivou – nego i svoju neku struku znaju odlično.
Pod “odlično” podrazumevam – znaju dovoljno da mogu da rade u inostranstvu ili sa inostranstvom.
Ali oni su em skromni, em tihi, em – u manjini.
U mojoj okolini se događa sledeće: ovi koji ZNAJU – odlaze.
U sredu treba da diplomira jedna mlada doktorica, nemački već zna. Moja mlađa koleginica uči norveški. Moje dete i njen momak slovenački. Deca dvoje jučerašnjih pacijenata (jedan hirurg, dva inženjera) odoše u poslednjih nekoliko meseci.
Tako svaki dan…
OVAKVI ostaju.
Dečko koji obećava očigledno nije siromašan, danas – sutra će imati validnu diplomu pravnika, “eksperta” za političke nauke, ne znam čega.
Sa držanjem koje ima – biće BOG.
Na omalenu pedesetogodišnju doktoricu, čiji je jedan ispit bio kao pola njegovih studija, gledaće sa visine.
Njemu nema ko da kaže da ne zna, da ne zna engleski, da ne zna šta je RAD, šta je pravo učenje, da bi u neko davno doba u najboljem slučaju završio srednju ekonomsku…
Epidemija polupismenih, poluobrazovanih mladih ljudi me više ne plaši.
Nastala je neka otupelost, gledam kako glasni, polupismeni i poluobrazovani dvadesetogodišnjaci preovlađuju, i samo Boga molim da ću doći do penzije pre nego što ovaj dečko dobije diplomu i postane neki faktor.
Jer, dečko obećava.
Ilustracija: http://www.tnpscquestionpapers.com/2012/11/general-knowledge-2012-2011-pdf-questions-quiz-india.html
21/09/2014 at 14:42
Na žalost, surovo si u pravu!
21/09/2014 at 19:39
Potpisujem od prve do poslednje.
Na žalost!
23/09/2014 at 03:38
Postovana zubarice u dalekoj i lepoj nasoj ravnici, uvek me slatko nasmejete svojim zapazanjima ali i rastuzite. Pa krenimo redom;
Prvo, nasmejali ste me opisom tog ‘temerinskog fensera’ kojeg je stvorila njegova porodica. Njima na ponos a nama na zgrazanje.
Drugo, rastuzili ste me jer imate ‘oko sokolovo’. Do tancina opisujete kako polupismeni, poluobrazovani ali drcni postaju perjanica naseg drustva.
Htela bih da se vratim, da zivim okruzena svojim najmilijim ali upravo se plasim ‘tih koji obecavaju’. Oni odlazu moj povatak.
Trece, rekoste: “Oni koji znaju odlaze.”Jeste, slazem se. Dodala bih samo: “Oni ce se snaci.”Iskreno me brine sta ce ono malo normalnog sveta koji ostaje? Plasim se da ce oboleti od epidemije polupismenih.
Da ne pametujem vise o temi koja me boli, hvala Vam sto iskreno opisujete realno stanje na terenu. Hvala sto ne licite na Jutarnji program RTS-s ili Zikinu sarenicu.(U njima je sve lepo, sjajno, veselo…U takvoj ‘bajkovitoj’ zemlji bih volela da zivim. Samo…bajke su za decu a ja imam 47.)
Veliki pozdrav!
23/09/2014 at 04:58
Draga gospođo Zorice,
kako je očigledno – radim s ljudima, gledam ljude ceo život i ne mogu da ne vidim kako jeste.
Jedno vreme sam imala krizu onog što ja zovem “DOBRO JUTRO” :), kad čovek iz nekog drugog doba mora da progleda i da vidi šta realnost jeste, a ovo jeste realnost – jer samo jedan privatni fakultet u Srbiji ima na desetine hiljada studenata, a gde su ostali.
Ovo dete je dobar student svog fakulteta, a gde su ostali… Gledam ih svaki dan, ima stvarno dobre i vredne dece, ali oni ne znaju da ne znaju, i pojma nemaju da zapravo niti šta OZBILJNO uče, niti imaju neko zavidno znanje – ali porodica i njihove studije ih uče drugačije.
Moja prognoza za budućnost je mračna, i po ovom i po drugim pitanjima; samo, za razliku od prethodnih godina, sada mi više ne govore da sam pesimista.
Hvala vama što navraćate – vaše viđenje je uvek dobro došlo :).
Puno pozdrava vama i porodici.
28/09/2014 at 16:49
Meni je u ovoj priči zapala za oko majka, a ne momak. Nije greh biti glup, ali biti nevaspitan i drzak bogme jeste. Takvi kao što je on je oduvek bilo, ali im je demokratija u poslednje vreme omogućila da doguraju do visokoškolskih ustanova. To je problem, što danas svako može da studira. Međutim, nije to samo slčaj u Srbiji. I ovde u Holandije i prethodno u SAD, imala sam prilike da se svakodnevno uveravam koliko opšteg obrazovanja i kućnog vaspitanja fali ljudima sa nekakvim univerzitetskim diplomama. Vrli novi svet.