Čudan osećaj

Čudan je osećaj kad ste pacijent koji zna precizno da njegov doktor brine za sve.
Tačnije, kad ste pacijent – doktor, koji je navikao da brine za pacijenta, pa onda budete pacijent istom takvom čoveku :).

Osim one tri hirurgije koje smo imali na studijama i daljeg rada na “našim” hirurgijama, još jedno 8-9 godina sam radila sa sjajnim hirurgom, barabar…
Drugim rečima, znam više nego dobro ne samo svaki moguć ishod, nego svaki pokret koje čine hirurg, asistent i eventualno drugi asistent.

Ako je doktor pedantan, odgovoran čovek, koji ima iskustva i zna šta radi, zna koja je situacija i zna koje su moguće komplikacije, on će da se odere da sve bude koliko god može bolje, i – da brine.

Dakle, kad je kolega sve ušio i dao mi bocke i lekove, odslušala sam dugu priču o tome kad šta da pijem, šta da radim kad dođem kući, šta sutra, a šta narednih dana, u kojim slučajevima da se javim i tome slično.

U čudu sam odslušala kolegu, jer se znamo od studija – on zna odlično da ja to sve znam…:).

Ali njegov osećaj odgovornosti za mene, kao pacijenta, očigledna briga (jer zna da sat i po kopanja i šivenja nije šetnja po plaži za pacijenta), želja da bude dobro… su mi bili TAKO dirljivi, da nisam znala gde da gledam.

Dok je pričao, ja sam se povremeno osmehnula, sećajući se svojih pacijenata kojima sam isto to govorila što on meni (i šta je sve posle bilo), a kad je završio priču – pitala sam ga:
“A kako si ti?”

On se tako očigledno zbunio da sam morala da se nasmejem :).
#Onokad znate tačno kako mu mozak radi; mi imamo sheme prema kojima se ponašamo.
Kad imamo preko 25 godina staža – potpuno nam je prirodno da i ne razmišljamo više o tome KAKO SMO MI.

Prosto – takav je posao.

Onda se moj otresiti, staloženi hirurg, odgovorni otac troje dece, potpuno zbunjeno osmehnuo i rekao – dobro sam :).

Onda idem kući i mislim, i ne očekujemo da nas neko pita…

 
Ilustracija: http://tattly.com/products/be-happy