Kad je moje dete krenulo na fakultet, trebalo mi je godinu dana da makar samo ovlaš shvatim koji je sada sistem studiranja.
Mislim, do te mere nema veze sa onim sistemom u kojem sam ja bila…
Koliko ja shvatih dosad, to ide otprilike ovako:
– često prvo ide praktični deo ispita. Laboratorijske vežbe, mikroskopski preparati i slično.
– onda posle toga, ko to prođe, ide na test. Na zaokruživanje, računanje, dopunjavanje rečenica ili tako.
– ako i to prođe, onda ide na PRAVI test, koji je opet na zaokruživanje, računanje…,
– ako je na ovom konačnom testu student zaslužio graničnu ocenu, ali preko 8, onda možda (kako na kojoj katedri) stiče pravo da izađe na usmeni, i time popravi ocenu koju je dotad stekao.
Ako ne, upisuje se (nekom komplikovanom računicom koju često samo Bog zna) završna ocena.
A pre svega ovoga ide skupljanje bodova na raznorazne testove u toku nastave, kolokvijume, na redovnost u pohađanju nastave i slično.
Sad, šta je tu veselje, kako ja vidim stvari…
1. Odgovorno tvrdim da test, ma kakav i koliki bio, nikad ne može dati uvid u znanje studenta kao što može usmeni ispit.
Uopšte mi nije jasno zbog čega je usmeni ispit tako zanemarena kategorija; to je mali fakultet, nikad nije bilo Bog zna koliko studenata, pa nije đavo da ne mogu sve da ih usmeno ispitaju u tolikom ispitnom roku.
Da ne pominjem neke druge fakultete: jedno dete mi reče neki dan kako oni čitaju knjige (npr. da pročitaju svetski bestseler na stranom jeziku) i onda za ispit – pišu eseje.
Treća godina.
To li je Bolonja, studiranje, to li je ocena znanja?!
2. Uči se pretežno za bodove, a ne za znanje.
Čim je moguće “na blef”, “na zaokruživanje” položiti neki ispit, onda tu nema znanja.
Bez uvrede ikome – treba maksimalno par upisanih generacija da se “uhvati fazon”, i onda je to – to.
Tragedija…
3. Sve se polaže u segmentima, koliko ja videh.
To je (opet) tragedija – jer mladom čoveku nije problem smandrljati za noć gradivo predavano nedelju dana – da bi ga znao za kolokvijum svakog petka; a veliko je pitanje da li je (i kada) svo to znanje odjednom potrebno – i to, opet za test?
Mislim, kako ja vidim razliku: ako predmet predavan npr. 5 ili 7 semestara treba da polažete odjednom – em ćete ga učiti onoliko, em ćete ga ponavljati beskonačno – jer sa SVIM znanjem morate izaći u jedan dan, i braniti to znanje sami, oči u oči sa profesorom.
Onda se i posle 25 godina sećate anatomije i koječega, iako je imala na hiljade strana…
4. Sve je totalno dezorganizovano, što nimalo ne pomaže studentima.
U pradavna vremena je bilo nepojmljivo da predavač (bez ozbiljne najave i izvinjenja) ne dođe na predavanje, da ne dođe na ispit (!), da kaže da se ocene upisuju u 14 h, pa da u 13.30 studenti zateknu obaveštenje da je ipak u 17 h, a da se dotični pojavi – u 19.30.
Bilo je nepojmljivo da predavač zna manje od studenta, da student nema koga da pita, da zainteresovanom i dobrom studentu (i dobrom detetu – a ne mislim na sopstveno dete) NEĆE niko da kaže ono što ga zanima, što mu je potrebno.
Opet, da mi ne zamere čitaoci – jasno se vidi razlika između “domaćih” i “gostujućih” profesora, “gostujući” su ti koji prave probleme… Da ne govorim sad s kog su “ležećeg” fakulteta, gde su i studenti sasvim drugačiji.
5. Ako uzmete da su u pitanju odreda pametna, ambiciozna deca, koja su se po godinu dana pripremala za prijemni, koja imaju žestoku ambiciju i radnu naviku, koja su se upisala iz ljubavi za tom strukom i sa željom da nauče nešto, onda dođosmo do toga da negde oko treće godine već naveliko kopaju i rukama i nogama da – odu.
Ne vidim šta tu ima čudno – saplitani i ometani sistemom na svakom koraku, bez udžbenika, sa nekim skriptama i stranom literaturom sa ‘net-a, bez adekvatnih predavača čak i na doktorskim studijama, oni žele da pobegnu.
Jednom mi jedan fini mladić sa ekonomskog fakulteta reče u komentaru:
“…verovatno si završila neki fax i spadaš u onu grupu ljudi koji misli da je u njegovo vreme (za vreme TITA) bilo sve super, a ovi sad nemaju pojma i te stvari…”
Mislim, znam koliko moja generacija, čak i sa decom studentskog uzrasta, nije u stanju da pojmi današnji sistem – niti šta znaju, niti ih izgleda i zanima.
Očigledno je da moj posetilac mene svrstava u tu grupu; to – kao i obično – nema nikakve veze sa mnom, već samo ukazuje na to da taj mladić jednostavno uopšte nije u kontaktu sa “onom drugom” vrstom “matorih” u svojoj sredini, što već mnogo govori o celoj situaciji…
Bilo mi je jako teško da mu u to malo textarea objasnim šta mislim i kako vidim stvari…
Iskreno, ja mislim da u ovakvom sistemu ne bih odmakla dalje od trećeg semestra :(.
Na studijama gde se nikad ništa ne zna zasigurno, gde se rezultati ispita znaju tek posle nekoliko dana (mi smo znali odmah da li idemo dalje ili ne), gde vam predaju i iz Wikipedije (!), gde realno nemate pravu šansu da POKAŽETE i dokažete da znate – mislim da bih obesila nekog, ili neko mene :).
Jako je teško objasniti razliku…
Ali – iz gledišta “mog” sistema, mislim da je danas – ne samo drugačije, nego teže.
Za sve one koji žele da znaju.
Jer, smisao visokog obrazovanja je – ZNATI, a ne – imati papirić….
Ilustracija:http://bemelmanstraining.com/blog/
22/02/2011 at 19:51
Bolonja je sarena laza sto je sprovode kako je sprovode, oni koji je sprovode gde je vec sprovode.
23/04/2011 at 02:03
Jos jedan u nizu odlicnih tekstova. Ovo kao da je moj otac pisao u zenskom liku. (Sto je sa jedne strane malo komicno, a sa druge vrlo sumorno).
Zbog svega gorenavedenog, posle zavrsene trece godine, probacu da odem u inostranstvo. Pritom studiram ETF, gde je situacija jos i najbolja…
U potpisu, inzenjer u razvoju
23/04/2011 at 10:47
Hvala lepo, čast mi je :). Pozdravite tatu :).
A što dalje ide, i što viđam više mladih ljudi, sve je strašnije.
Nedavno sam razgovarala onako usput sa dekanom mog fakulteta, koji je onako, uvijeno i "politički korektno" pokušao "izdaleka, u mraku i pod kišobranom" da mi objasni da predavači nisu "adekvatno nagrađeni", sve do nivoa doktorskih studija, pa eto i "te turbulencije" u planu i programu…
Ispade da neće da rade za džabe.
A znam ih više nego dobro, i znam tačno koliko neki od njih zarađuju i ovako, i "ovako". I kako školuju oba deteta u Švajcarskoj, eto recimo…
Ja vam još jednom želim sve najbolje, inženjeru u povoju :), ovo ne samo da je strašno, nego još strmoglavo ide naniže, kako meni deluje.
20/06/2011 at 13:46
sta vise reci, obrazovni sistem je za imbecile odavno bio zato i ima ona izreka "retko koji je genije preziveo skolovanje". Osim sto se uce nebitne stvari kao sto je anatomija na medicini tako i na drustevnim drkava teorija.
STudiram omrazeni privatni pa imam dosta vremena za samoedukovanje, ali to retko (niko) ko radi. Nije da sam bogom dan zbog toga, samo kazem da privatni sluze za stampanje diploma a ni drzavni nisu mnogo bolji. Na kraju krajeve veza ti treba za bilo koji posao.
Bolonja ne znam kako treba da izgleda ali danas se sve zavrsava prepisivanjem.IMas u mom blogu sve.
Uglavnom kako si se rodio tako ces i umreti. Zato prolinjem svaki dan sto sam se rodio u srbiji da se patim ceo zivot i da mastam o bezanju svako jutro i svaku noc.
jbga nikoga ne boli kurac za to a jednog dana sto bi i mene za drugoga?
08/09/2011 at 00:28
Danas bi Zubarice mogla 3 fakulteta da ispratiš odjednom, i to do VIII, a ne III semestra. :)
Naši wikipedia profesori. :D
http://youtu.be/eaADQTeZRCY
10/10/2014 at 00:57
Tekst je super, naravno. Samo nije fer sto se okrivljuje Bolonja, a ne ovaj nas mutant koji, osim po nazivu i par birokratskih gluposti, nema nikakve veze sa originalom. Mi uopste ne razumemo smisao i cilj Bolonje. Nije nam ni predocena na pravi nacin, vec kao i sve “nametnuta”. Da bi je razumeli, moramo iz svih razmisljanja izbaciti nas i nase primere (imamo talenat da uporno od necega pravimo nista).
Bolonja je odgovor na sve visi prosecni nivo obrazovanja evropljana. Trenutno je srednja skola standard, ideja je da to kroz neko vreme postane Bolonja. Isto tako, ona popunjava ogoman (problematican) jaz izmedju broja ljudi sa svrsenom srednjom i fakultetskom diplomom. Takodje, ona standardizuje nivo znanja (plan i program) koji se dobija u bilo kom delu Evrope, bilo da studirate u Londonu ili Varsavi (mozete dobiti vise, ali ne i manje). Ako se preselite iz Beograda u Nis, promenicete i skolu, ali cete istog momenta moci da se uklopite (priznace vam se ispiti, zavrseni razredi…) i nastavite gde ste stali, jer imate isti plan i program. Zasto to da ne vazi ako se preselite u Pariz?
Naravno, Bolonja nije savrsena i njena implementacija donosi dosta problema ustajalim nacionalnim, egoisticnim obrazovnim sistemima u Evropi. Ali je veliki iskorak napred, licno verujem u dobrom pravcu.
Zivimo u doba ekonomije znanja, u kome zavrsiti fakultet nije krajnji cilj, gde je permanentno obrazovanje preduslov za opstanak, sve vecu tezinu ima neformalno obrazovanje, a upotrebljivo znanje i vestine koje posedujemo cesto vise vrede od diplome.
Nadam se da sam bar malo doprineo boljem razumevanju Bolonje, te da cemo ubuduce svi bar malo manje kriviti nju, vec nas degenerisan oblik Bolonje i besmisleni obrazovni sistem.
Dacu sebi slobodu da kazem da je bolje resenje da se prekine ovakvo obrazovanje, nego dozvoliti da “proizvodi” lose ljude, usput i neobrazovane. Kao otac dvoje osnovaca tesko pronalazim opravdanje sto ih uopste pustam u skolu, u ekstremnoj panici oko srednje i resenjem da obrazovanje nastave u nekoj drugoj zemlji.
To sta mi (svi mi, mi kao drustvo, kao zajednica) radimo nasoj deci je najgora vrsta zlostavljanja. Svesno im unistavamo zivote, samo zato sto smo sebicne kukavice. Deca su prepustena samo roditeljima, mali i nemocni zavise iskljucivo od svesnosti, obrazovanja, informisanosti svojih moralno bednih roditelja. I ovde cu stati, jer dalje je tesko naci pristojne reci.
Izvinjavam se ako se neko nasao uvredjenim, to mi nije bila namera.
Hvala na svim divnim tekstovima.
27/10/2014 at 18:35
@Demijans,
sa veikom pažnjom sam pročitala vaš tekst, i uverena sam da ste u pravu, iako o obrazovanju ne znam dovoljno da mogu da sudim.
Pokušavam da zamislim školu u kojoj se radi u manjim grupama, gde zanteresovani prosvetari obraćaju pažnju na SVU decu, i direktno doprinose tome da se izgrađuju njihove dobre osobine, koje god da su – i ne ide mi.
Kao roditelju odraslog deteta, koje sprema diplomski – sad mi je lako biti hrabra. Najiskrenije rečeno – čudi me da neko danas želi da studira, u svem tom nemaru, bedi i omalovažavanju kroz koje do diplome treba da prođu…
Da imam maleno dete, u osnovnoj školi, verovatno bih gledala da “što glatkije” stekne što više relevantnog znanja; da li bi to značilo privatna osnovna škola ili nešto treće, ne umem da procenim, ne poznajem dovoljno situaciju. Vrlo moguće da bi značilo selidbu u Norvešku…
Najlepše hvala na poseti :).