Kad je moje dete krenulo na fakultet, trebalo mi je godinu dana da makar samo ovlaš shvatim koji je sada sistem studiranja.

Mislim, do te mere nema veze sa onim sistemom u kojem sam ja bila…

Koliko ja shvatih dosad, to ide otprilike ovako:

– često prvo ide praktični deo ispita. Laboratorijske vežbe, mikroskopski preparati i slično.
– onda posle toga, ko to prođe, ide na test. Na zaokruživanje, računanje, dopunjavanje rečenica ili tako.
– ako i to prođe, onda ide na PRAVI test, koji je opet na zaokruživanje, računanje…,
– ako je na ovom konačnom testu student zaslužio graničnu ocenu, ali preko 8, onda možda (kako na kojoj katedri) stiče pravo da izađe na usmeni, i time popravi ocenu koju je dotad stekao.

Ako ne, upisuje se (nekom komplikovanom računicom koju često samo Bog zna) završna ocena.

A pre svega ovoga ide skupljanje bodova na raznorazne testove u toku nastave, kolokvijume, na redovnost u pohađanju nastave i slično.

Sad, šta je tu veselje, kako ja vidim stvari…

1. Odgovorno tvrdim da test, ma kakav i koliki bio, nikad ne može dati uvid u znanje studenta kao što može usmeni ispit.
Uopšte mi nije jasno zbog čega je usmeni ispit tako zanemarena kategorija; to je mali fakultet, nikad nije bilo Bog zna koliko studenata, pa nije đavo da ne mogu sve da ih usmeno ispitaju u tolikom ispitnom roku.

Da ne pominjem neke druge fakultete: jedno dete mi reče neki dan kako oni čitaju knjige (npr. da pročitaju svetski bestseler na stranom jeziku) i onda za ispit – pišu eseje.
Treća godina.
To li je Bolonja, studiranje, to li je ocena znanja?!

2. Uči se pretežno za bodove, a ne za znanje.
Čim je moguće “na blef”, “na zaokruživanje” položiti neki ispit, onda tu nema znanja.
Bez uvrede ikome – treba maksimalno par upisanih generacija da se “uhvati fazon”, i onda je to – to.
Tragedija…

3. Sve se polaže u segmentima, koliko ja videh.

To je (opet) tragedija – jer mladom čoveku nije problem smandrljati za noć gradivo predavano nedelju dana – da bi ga znao za kolokvijum svakog petka; a veliko je pitanje da li je (i kada) svo to znanje odjednom potrebno – i to, opet za test?

Mislim, kako ja vidim razliku: ako predmet predavan npr. 5 ili 7 semestara treba da polažete odjednom – em ćete ga učiti onoliko, em ćete ga ponavljati beskonačno – jer sa SVIM znanjem morate izaći u jedan dan, i braniti to znanje sami, oči u oči sa profesorom.

Onda se i posle 25 godina sećate anatomije i koječega, iako je imala na hiljade strana…

4. Sve je totalno dezorganizovano, što nimalo ne pomaže studentima.
U pradavna vremena je bilo nepojmljivo da predavač (bez ozbiljne najave i izvinjenja) ne dođe na predavanje, da ne dođe na ispit (!), da kaže da se ocene upisuju u 14 h, pa da u 13.30 studenti zateknu obaveštenje da je ipak u 17 h, a da se dotični pojavi – u 19.30.

Bilo je nepojmljivo da predavač zna manje od studenta, da student nema koga da pita, da zainteresovanom i dobrom studentu (i dobrom detetu – a ne mislim na sopstveno dete) NEĆE niko da kaže ono što ga zanima, što mu je potrebno.

Opet, da mi ne zamere čitaoci – jasno se vidi razlika između “domaćih” i “gostujućih” profesora, “gostujući” su ti koji prave probleme… Da ne govorim sad s kog su “ležećeg” fakulteta, gde su i studenti sasvim drugačiji.

5. Ako uzmete da su u pitanju odreda pametna, ambiciozna deca, koja su se po godinu dana pripremala za prijemni, koja imaju žestoku ambiciju i radnu naviku, koja su se upisala iz ljubavi za tom strukom i sa željom da nauče nešto, onda dođosmo do toga da negde oko treće godine već naveliko kopaju i rukama i nogama da – odu.

Ne vidim šta tu ima čudno – saplitani i ometani sistemom na svakom koraku, bez udžbenika, sa nekim skriptama i stranom literaturom sa ‘net-a, bez adekvatnih predavača čak i na doktorskim studijama, oni žele da pobegnu.

Jednom mi jedan fini mladić sa ekonomskog fakulteta reče u komentaru:
“…verovatno si završila neki fax i spadaš u onu grupu ljudi koji misli da je u njegovo vreme (za vreme TITA) bilo sve super, a ovi sad nemaju pojma i te stvari…”

Mislim, znam koliko moja generacija, čak i sa decom studentskog uzrasta, nije u stanju da pojmi današnji sistem – niti šta znaju, niti ih izgleda i zanima.

Očigledno je da moj posetilac mene svrstava u tu grupu; to – kao i obično – nema nikakve veze sa mnom, već samo ukazuje na to da taj mladić jednostavno uopšte nije u kontaktu sa “onom drugom” vrstom “matorih” u svojoj sredini, što već mnogo govori o celoj situaciji…

Bilo mi je jako teško da mu u to malo textarea objasnim šta mislim i kako vidim stvari…
Iskreno, ja mislim da u ovakvom sistemu ne bih odmakla dalje od trećeg semestra :(.

Na studijama gde se nikad ništa ne zna zasigurno, gde se rezultati ispita znaju tek posle nekoliko dana (mi smo znali odmah da li idemo dalje ili ne), gde vam predaju i iz Wikipedije (!), gde realno nemate pravu šansu da POKAŽETE i dokažete da znate – mislim da bih obesila nekog, ili neko mene :).

Jako je teško objasniti razliku…
Ali – iz gledišta “mog” sistema, mislim da je danas – ne samo drugačije, nego teže.
Za sve one koji žele da znaju.

Jer, smisao visokog obrazovanja je – ZNATI, a ne – imati papirić….

 

Ilustracija:http://bemelmanstraining.com/blog/