To vam je vrlo slično kao privatna i državna praksa u stomatologiji.
S obe strane ima vrlo kvalitetnih, vrhunski obrazovanih, čestitih ljudi.
S obe strane ima i svakojakih – a posebno Titovih učenika, koji su zaspali negde oko 1980-te….
U državnoj ustanovi imate određene beneficije: iza vas je Ustanova, imate samim tim neki “rejting”, događa se da možete da se provučete i sa upola manje kvalitetnog stručnog znanja nego privatnik, stručne greške se lakše gurnu pod tepih, možete lakše (uslovno rečeno, jer teško je generalno gledano) da napredujete u stručnom smislu; imate godišnji odmor, imate bolovanje…
No, imate i nadređenog, koji vam itekako može glavu skinuti, događa se da vrlo kvalitetni ljudi budu premešteni u urgentnu ili na 25 km od grada, a sa druge strane – dugogodišnji alkoholičari da ostanu u sred grada, na solidnom radnom mestu….
Ono što je meni lično najzanimljivije – to je potpuno druga psihologija privatnika i zaposlenog u državnoj ustanovi.
U ovom poslu, dom zdravlja itekako dozvoljava “socijalistički” način razmišljanja – preciznije, dozvoljava da na radnom mestu ostanu ljudi koji nisu up-to-date do te mere da to izaziva sprdnju kod upola mlađeg sveta.
Pogotovo što se tiče interneta – kako sam već rekla, većina kolega “ne zna” internet, a samim tim je – da se ne lažemo – isključena iz svetskih savremenih stručnih zbivanja.
E, sad, ako ste privatnik… To znate šta znači.
To je lako :).
Samo nađete lokal, kupite malko opreme i koječega, prodefiluje milion inspekcija (koje vas i nadalje gledaju), i krenete da radite…
Morate znati propise bolje od inspektora, administraciju bolje od Zavoda za zdravstvenu zaštitu, morate dooobro poznavati ljude – jer ne može biti sedi-zini, kao što omogućava državna služba, morate jako mnogo stvari znati.
Morate svaki dan raditi kao da vam je prvi radni dan, morate malko imati pojma i o sasvim nesrodnim naukama, morate odlično poznavati okruženje i okolnosti u kojima radite – inače propadate za par godina najdalje.
Ove oči videše bar desetak takvih ordinacija za par decenija – (pretežno) nismo isti….
Normalno, kako već rekoh – istina je uvek na sredini. I tamo ima onakvih, i ovde ima ovakvih…
Već sam rekla da mi, s ove strane, njih znamo jako dobro.
Dovoljno mi je da preletim očima preko kolege – da znam šta zna, da vidim u kojoj godini se zaglavio njegov vremeplov (ili – ne), da vidim ima li duha, klikera, koliki mu je ego – i kako se dalje može s njim komunicirati.
Ili – ne :).
Neki put je bolje pozdraviti se i izaći napolje…
Ako vidite da je neko upola mlađi od vas, da drži u malom prstu znanja koja bi vi trebali da imate – a nemate, niti ćete ih ikad moći steći :), da toliko brzo misli i služi se rečnikom koji ne možete da pratite…
Onda je možda najpametnije – “nogu pod ruku” i – udaljiti se.
Osim – ako se desi da je sagovornik ljubazan, dobronameran, shvata da ste daleko stariji i da sporije palite, i velikodušno spreman da sa vama podeli nešto svog znanja…
Ako imate mozga to da prepoznate, onda ste na velikom dobitku.
Verujte zubarici :).
(Za Ivana Ćosića – s divljenjem i zahvalnošću :)
Ilustracija: BlogOpen.rs
15/10/2010 at 10:08
Saglasan sa tobom.
Svidja mi se izraz "noge pod ruku" :P
15/10/2010 at 10:21
Deda,
dobrodošli i hvala :).
"'Ajmo sada nogu pod ruku, pa polaaako…" – je izraz mog muža; to je situacija kada mislite da ste Faktor, pa trenutno (šokirano :) shvatite da Oni Drugi znaju daleko, daleko više – onda onako sasvim cool, sa izrazom "nije-mi-ništa" – krenete napolje…
Kako rekoh, pod uslovom da prepoznate u kakvoj ste situaciji :))).
Prijatan dan, Deda.
15/10/2010 at 11:31
divno i tačno.
15/10/2010 at 13:31
Hvala, lepotice :).
Tu ima još jako mnogo da se priča na ovu temu; ali suština je da nas ima toliko različitih da ne možemo čak ni da normalno komuniciramo, samo što su neki toga svesni, a neki ne…:).
Neko od one dece na BlogOpen-u reče: a different mindset. To je to…:).
Sve najbolje.