Ceo život sam bila jako mnogo sama sa sobom.
Pre skoro 20 godina mi je jedna gđa psiholog rekla da se to i vidi..:).
Pošto mi je okolina dugo tuvila u glavu da je SASVIM nenormalno biti dobro kad ste sami sa sobom, i kad su vaši voljeni odsutni, tek negde oko 30-te godine sam shvatila da je to zapravo normalno.
Jedna druga gđa psiholog mi je rekla jedan od mogućih uzroka ove patologije, i dala knjigu da malko pročitam – videla sam da sam introvert, as simple as that. Da nas u svakoj populaciji ima možda četvrtina, dakle – malo, i da i samim tim okolini nismo baš najnormalniji :).
Mislim, meni se kao mlađoj događalo da sedim na nekom društvenom okupljanju i UMIREM.
Mislim, kako god mi bilo zanimljivo, posle sat i po mi dosadi, počne da me zamara, a posle par sati mi ozbiljno treba recharge.
Bitno starija, odlučila sam da neću da se patim :D.
Ovo je značilo da samo ustanem i izađem napolje ako mi nešto skače po nervima, ma kakva bila prilika i koliko veliko društvo.
Pazite, ako posle doslovno pola sata ustanete i odete iz svatova, to okolini svakako nije najnormalnije.
Ne bih sad da rastežem o tome kako i koliko su moji roditelji pokušavali ovo da suzbiju – jok, kakvi…
Malo je lakše ako mogu da se krećem okolo (kongresne hale, ogroman klub ili kafe da mogu da švrljam i istražujem, slično), ali inače – par sati plafon.
Normalno, matorenje i decenije rada s ljudima nisu NIKAKO doprinele popravljanju ovakvog stanja…:).
I sad, šta.
Moji voljeni su mnogo odsutni.
Kad nisu tu, ja spremam, peglam, idem na #TweetUP :), pijem kafu sa drugaricama, radim, krečim, čitam nove knjige, i verujte da sam sasvim srećan čovek.
I verujte da se doslovno više puta dnevno nađe neko da me sažaljeva – jaao, pa ti opet sama, pa kako ćeš, sirota, ja ne znam šta bih…
Ili, još gore: Opet su te ostavili, SIROTU? ‘Di će im duša… itd.
Verujte da do dana današnjeg nisam ukopčala koji je ovo trip.
Potpuno sam svesna toga da moji nisu tu, što me ne sprečava da živim sjajno :). Ljudi mi zaista slabo nedostaju…
Tek kad se oni vrate, vidim da sam živela malko… “kao u pećini”, ali – Bože moj :).
Znate kako, kad je neko vaš, on je vaš i ovde, i na 1.000 km daleko, i preko sveta, i bilo gde – i kad-tad će doći.
Ili vi njemu/njoj :).
Kako reče Duško Radović: ko se voli samo kad je zajedno, taj ne pravi pitanje s kim je…
Biti sam ne znači biti usamljen :).
Ilustracija: http://images2.layoutsparks.com/
28/07/2012 at 16:16
“Introverts, in contrast, may have strong social skills and enjoy parties and business meetings, but after a while wish they were home in their pajamas. They prefer to devote their social energies to close friends, colleagues, and family. They listen more than they talk, think before they speak, and often feel as if they express themselves better in writing than in conversation. They tend to dislike conflict. Many have a horror of small talk, but enjoy deep discussions.”
― Susan Cain, Quiet: The Power of Introverts in a World That Can’t Stop Talking
28/07/2012 at 20:16
Vrlo zahvalna :), tačno to je u pitanju.
28/07/2012 at 18:20
Ti sto jadikuju nad tvojom sudbinom: mrs! sto dalje, oni time lece sebe i slicne situacije u kojima se nadju.
E sad, sto se tice nametnutog sistema koji nam je uzeo srecu pa od nekadasnjih 8 – 8 – 8 sada imamo 16 – 4 -4 a sve u svrhu bezvrednih papirica koji nam skrenu paznju sa vremena koje neumitno tece, to je vec problem koji svako mora sam da resi sam za sbe.
Postoje resenja, mozda jesu radikalna ali sad razumem juzne narode kojima vreme stoji za razliku od severnih koji ne mogu da ga u’vate. Moj licni izbor su juznjaci :) Jedan je zivot i brzo proleti…
28/07/2012 at 20:17
‘Ajmo na Havaje, brate :).
28/07/2012 at 20:51
bi ja napravio neko loodilo, nije mi prvi put, razmisljam o Patagoniji :)
28/07/2012 at 20:54
Samo se ti šali – jedan kolega (inače stariji od mene i NIMALO sklon avanturizmu) je na nagovor i sticajem okolnosti bio na Bora-Bora ostrvima… Veruješ da se jedva vratio :).
28/07/2012 at 21:04
LOLCINA! nije ni trebao da se vraca, ko ga nagovorio da ne baci povratnu kartu?
28/07/2012 at 21:06
Ma, magarac…:))))
29/07/2012 at 07:24
Ovaj tekst mi je trebao. Bas danas. Nikad nisam volela da budem sama, uvek sam se osecala usamljeno. Ali, nije bilo ko mogao da bude sa mnom – praznina ostaje tamo gde neko nedostaje, samo se druga mesta popunjvaju i u nekom trenutku postaju pretrpana.
Ja sam od onih kojima ne treba pomoc psihologa, jer je sasvim normalno pasti u depresiju kada ti voljena osoba otputuje na dva meseca :)
Ove godine smo smanjili, otisao je na nesto manje od 3 nedelje. Mora da je moje insistiranje (citaj: zvocanje) imalo efekta, jer, Boze moj, ne zeli valjda da se porodim dok on nije tu. Citajuci ovaj tekst, bilo mi je malko neprijatno.
Oh, well, jos samo 2 nedelje. Prezivecu. Imam sta da radim – da spremam, radim, krecim, citam knjige… Ok, ne pijem cesto kafu sa drugaricama, ali imam poveliku porodicu i svi stanuju blizu.
A to sazaljenje drugih je najgora stvar na svetu – jer koliko god se ti osecao lose u datoj situaciji, pred drugima se treba poneti kako tako dostojanstveno i “utesiti” ih kako nije sve tako strasno kako oni misle.
29/07/2012 at 07:43
Drago mi je da sam od neke koristi :).
Znate kako, to je daleko složenija priča nego što ja mogu u ovo malo teksta; suština tog mog osećaja je otprilike sledeća.
Vrlo davno, kao dete/devojčurak sam shvatila jednostavno da u mnogim životnim prilikama čovek JESTE sam sa sobom.
Pazite – može vam neko pomoći, od srca, čak vas i izvući za uši :) iz nevolje, sve stoji, ali uvek, UVEK je odluka samo na toj osobi lično.
Može neko i da odlučuje za vas, normalno :), ali to vodi nečemu sasvim drugom…
Ako će vam biti lakše, ja sam isto bila u prilici tada/nekada da nemam pojma da li ću biti sama ili s mužem na porođaju, ko će me odvesti u bolnicu i sve slično :).
Moje funkcionisanje u takvim prilikama je čisto racionalno – napravim logistički plan :), šta da spakujem, koga da zovem (alternativno) i to je to.
Molim vas da ne zamerite zbog sledećeg što ću reći: sve ovo gornje ide bez samosažaljenja, bez osude drugih, bez cimanja, jasno, čisto i efikasno.
U mojoj glavi je sve ostalo samo teret, “bagaž” koji me vuče naniže, čini da se osećam nesrećnom, manje vrednom i sve tako.
Normalno, za ovo je potrebno mnogo: na prvom mestu, potrebno je da ja ZNAM da je moj muž opravdano odsutan, da znam gde je realno, da znam da me voli, da znam da se jako brine kako sam, da će dati sve od sebe da nam dođe čim bude mogao i to. Morala sam biti sigurna u tog nekog, ma koliko bio daleko – i UVEK sam bila sigurna, i danas sam :).
Samosažaljenje je posebna priča – nisam nikad mnogo dozvoljavala to “jadna ja”, a srećom – nikad me nije bilo veliko briga šta drugi misle :D. Sada malko više vodim računa, jer imam odraslo dete – pa neću baš sedeti u gradskoj fontani s nogama unutra, ali i dalje me JEZIVO baš briga :D.
Osuda onog drugog što nije tu – tek to ne pije vodu.
Znate i sami: ako ga jeste briga, zbog prebacivanja i sličnog će patiti užasno. Ako ga nije briga – neće ga nikad ni biti..:).
Još jednom molim da ne zamerite što ovako pričam – ja samo pokušavam da predstavim kako je meni u glavi to poređano :).
I mnogo sreće, lepa buduća mama :*.
29/07/2012 at 09:19
Daleko od toga da bih mogla da Vam zamerim. Sve što ste rekli – stoji. Ako u nekog nisam sigurna – šta tražim sa tim nekim? Jasno je da je opravdano odsutan, znam gde je, šta i koliko radi, kad leže da spava, kad ustaje…
Ali upravo taj “bagaž” samosažaljenja, osude, nesigurnosti, sumnje čak i u spopstvenu odluku da ja to mogu i da njegovo često odsustvo neće i ne sme biti prepreka našoj ljubavi – taj bagaž čuči negde unutra i čeka da ispliva i da me pokoleba kada mi je to najmanje potrebno. Verujem da je svest o njegovom postojanju već dobar početak, ali još uvek mi tako savršena racionalizacija situacije o kojoj Vi pričate nije pošla za rukom. Racionalizacija u stresnoj ili naprasnoj situaciji – da. To nije problem, tu se odlično snalazim. Ali ono vreme koje mi je ostavljeno da razmišljam i planiram – to me muči :)
Jednom mi je (zla :) ) maćeha rekla: “Upoznaj sebe i znaj šta želiš. Tek kad to uradiš, moći ćeš da tragaš sa kim ćeš provesti život.” Razumela sam to, mnogo godina kasnije. Razumela sam takođe da mi je jedna davna lepa veza pukla upravo zbog toga – nismo sebe dovoljno poznavali već smo se tražili jedno u drugom. Odmakla sam od te faze, ali me neki talas nesigurnosti i dalje ponekad poklopi.
Sve u svemu, borim se. Znam šta je potrebno i gde da ga tražim, ali mi ne polazi uvek za rukom/mislima/osećanjima.
Hvala Vam :)
29/07/2012 at 08:37
Rekla bih da među tom četvrtinom ima dosta blogera :)
Ja sam već navikla na to da budem sama i jedini mi je problem što ne mogu da dođem u fazu da mi bude dosadno. Uvijek ima toliko knjiga koje ne stižem pročitati, filmova za pogledati i sl, tako da mi to uopšte ne smeta. Još uvijek nemam “petlju” otići sa skupova koji me smaraju nego trpim (zbog mira u kući), ali možda se nekad i to promijeni :D
U svakom slučaju, znam tačno kako je to ;)
29/07/2012 at 09:07
Ima :).
Mada sam gledala jedan TED video ove dame što je Tijana dala citat – ona kaže da ima čak trečina do polovine…
Po meni, stvar je jednostavna: mi ponekad smetamo ljudima koji ne umeju da budu srećni sami sa sobom, nego im za to nužno trebaju drugi ljudi…:).
29/07/2012 at 09:49
Meni se ponekad čini da ljudi koji ne umeju da budu srećni sami sa sobom imaju, zapravo, neku “falinku” – osećaju se nepotpuno, nedovoljno dobro ili sigurno u sopstvenoj koži, pa moraju da kompenzuju mužem, dečkom, mamom… Ne govorim ovde o ljudima koji se naprosto bolje osećaju u društvu, ili vole društvo – ekstrovertan čovek je nešto drugo. Ali ako se čovek snuždi i oseti pogođeno, usamljeno, loše – čim nema fizički prisutnu podršku – to je tužno, zar ne? :(
29/07/2012 at 10:12
Jedna od mnogobrojnih predrasuda: “Biti sa svojima donosi beskonačno veliku i večitu sreću!”
Moj je komentar: “Cvrc!” (Dok je bio mali moj unuk nije znao da kaže “Cvrc!” nego “Cvic!” – može i tako. :))
Koliko je ta predrasuda duboko usađena?
Mnogo je korisnika Doma za stare koji sami pričaju o strahovitoj netrpeljivosti između dece i njih ali ipak stalno jadikuju što nisu kod kuće!
Želja osobe da je neko stalno kraj nje i drži je za ruKicu, na kraju postaje jedan vid sadomasohizma.
09/04/2013 at 11:29
Postovana zeno, ovaj clanak sam procitala nekoliko puta. Samo mi je potvrdio moju tezu da su ljudi iz senke bogastvo iliti blago. Imam sina 17 godina; inteligentan, kulturan, ‘ne preterano drustven’ ako cemo slusati sta okolina prica. On ima neki svoj svet; knjige, crtanje, gledanje sportskih dogadjaja, igra kosarku…Kad ga promatras, reklo bi se da njega nista ne zanima,ne prica puno, ne luduje za skupim mobilnim telefonima ili brendiranom garderobom. Ako ga upitas, odgovorice.Ako mu nesto treba, pita: “Mogu li …ili mozete li mi…?” Muzu smeta sto je takav a ja ga obozavam. Kakav bi to svet bio kad bi svi bili isti? Lepota je u razlicitosti, zar ne?
09/04/2013 at 11:49
Poštovanje i vama :).
Znate i sami da je veliki naš problem što se mnoge stvari gledaju samo “skin deep”, ili – što kaže moja ćerka: form over substance.
Vaš sin očito ima SUBSTANCE, ima unutrašnji život, ima svoje stavove i sistem vrednosti, e sad – što to nije “kao svi ostali”, to nije njegov problem. Tako ja to vidim :).
Hvala vam na poseti i komentaru i pozdravite momčića :).
24/03/2014 at 00:04
Hvala Vam puno za uslugu! Dacu sinu introvertu da procita ovaj tekst.
Naime, trazila sam ga od Vas nakon interesantne scene izmedju mog supruga i njega. Kaze mu otac: Ne shvacam kako mozes biti sam kod kuce kad vecina tvojih vrsnjaka visi po nocnim klubovima? Nas sin mu je odgovorio: Na moju radost ja spadam u manjinu mojih vrsnjaka kojima gluvarenje po klubovima je gubljenje vremena. Ti to ne mozes razumeti i necu da se raspravljam sa tobom jer si mi otac. Neka sam sam. Ja sam srecan.!
Stajala sam po strani ne mesajuci se u diskusiju ali sam se automatski setila ovog Vaseg teksta. Zato sam ga trazila. Hvala Vam jos jednom!
Svako dobro!