Ovako šta ne postoji, odmah da se razumemo.

BESPLATNO zdravstvo je populistički mit, zaostao iz komunističkog doba, dok narod nije ni pomišljao da se usluga u zdravstvu itekako negde i odnekud plaća.

Da skratim maksimalno:

Jedan minut mog sedenja na poslu košta oko 62 dinara.

Jedan sat mog sedenja na poslu košta oko 3.700 dinara.

Ovde je uračunato sledeće:
– svi tekući troškovi radnog prostora,
– jedna prosečna plata i doprinosi na istu.

Ako na sve to dodamo i platu i doprinose za asistenta, troškove materijala (uprosečeno prema šestomesečnom periodu) itd. onda…

JEDAN SAT mog RADA košta od 70 eura pa naviše.

Ograničenja su sledeća:
– pretpostavka je da ne jedemo i ne pijemo ništa na poslu, a dolazimo peške,
– ordinacija je privatna, dakle – bolje ekonomiše nego državna,
– s druge strane – privatna ordinacija daleko više troši na materijal i servis nego državna,
– nije uračunata amortizacija opreme (eventualno izdvajanje za nabavku nove)…

Ko plaća moje radno mesto?

Koga briga?
Mene što se tiče, može i sveti Petar.

Činjenica je da KOŠTA I DA ODNEKUD MORA DA SE PLATI.

Uopšte nije bitno da li je ordinacija državna ili privatna, ekonomska cena je TA.
Da li će to da plati pacijent, država, moj muž, vaša baba, to je za dalju diskusiju – ali odnekud mora da se plati.

Odakle pare zdravstvu, da li ima i zašto, da li nema i zašto…
O tome možete pročitati ovde:
Mala laička ekonomska analiza zdravstva.

Tekst je star tri godine, ali aktuelan, da mi verujete na reč.
 
Ilustracija: http://www.aflcio.org/Blog/Economy/Buying-Value-not-Volume-Lowers-Health-Care-Costs