Pre dva miliona godina, u nekom od mojih prethodnih života, poče raspad zemlje u kojoj sam živela.

Zima…
Dete malo.
Uvodi se gas – ovi što su kopali zbog gasa su presekli telefon, ordinacija više ne radi nego što radi.
Grejanja nema…

Moj stari dobio napad kamena u bubregu – povraća od bolova, onesvešćuje se, ne mogu da ga ostavim s detetom od 15 meseci, odlazim kod komšije da zovem hitnu…
Oni ne dolaze.
Goriva nema…

Nema ni muža – mobilisan je mesec dana ranije.
Ne znam gde je…

Stiže porez meni, porez njemu, para nema.
Od 90 dana koliko je bio privatnik, 60 je već bio mobilisan.
Ne znam gde je…

Jedne noći oko 2 ujutru čujem da tutnji – zid.
Skočim, pogledam – usijani malter otpada u komadima sa velikog dimnjaka u potkrovlju.
Upalio se dimnjak.

Umotavam dete, istrčavam napolje, iz mog dimnjaka varniči na sve strane… Molim komšije da pomognu, plačem, goriva nemam, nemam gde da bežim.
Sneg…

Silnim vezama, saznam gde mi je muž.
Uzmem poslednjih 20 maraka da natočim goriva, on je kod mosta kod Beške.

Odvezem se…
Ne vidim ništa.
Artiljerci, pod zemljom.

Ne prepoznam ga…

Onda ga opet prebacuju, ne znam gde je…
I još dugo ne znam gde je.
Zima je.

Onda me zovu da dođem ambulantnim vozilom u Sombor.
Ne kažu po koga… Po čega.

Gde da nađem vozilo?
Stisnem zube, i odem da molim jednog hirurga… Oficira.
Znate one ljude što posle rukovanja treba Dezolom deset puta oprati ruke?
Takav.

On reče da mogu odmah dobiti vozilo i vozača.
1.500 maraka.

Obećavam pare koje nemam, sedam u zeleni kombi, i stižem negde…
Legitimišu me, ostavljaju me zaključanu u potpuno praznoj sobi satima…
Samo stolica.
Zima je.

Preslišavam se anatomiju naglas.
Skoro sedam sati, kao tren.

Onda neko otključava vrata, i kaže mi da je sve spremno, da mogu da se vratim u vozilo.

Onako, kao lutka na koncu, bez tela, bez duše, polako, nogu pred nogu dolazim do vozila.
Samo ga je snajper okrznuo…

Bolnica, novac, glad, još novca, beda…
Otpušten.

Dobro smo.

Balthazar

 

Ilustracija: Balthazar, God of War, media.photobucket.com

Pročitajte i ovo: