Ovakvi tekstovi su uvek isti: fobija, nedostatak novca i/ili vremena, strah od izloženosti, sramote i sličnog, nebriga.

Pa ‘ajmo redom.

Fobija je, po meni, žestoko precenjena priča.
Više puta dnevno čujem od pacijenata – “Samo pažljivo, ja imam fobiju!”.

Dragi moj, video ti nisi šta je prava fobija – ti imaš STRAH, normalan, običan strah koji se prevazilazi pravim pristupom i načinom rada.

Nedostatak vremena – opet ne mora da bude problem… Sa većinom nas se nije problem dogovoriti da se radi van radnog vremena, u 22 h, u 6 ujutru, samo lepo objasnite.

Strah od sramote, izloženosti i sličnog je posebna priča.
Svaki dan mi dođe pacijent kojem je vidno neprijatno što je zapustio zube, ali…

ALI.
1. To je često preterano (ovakvi pacijenti obično za stanje sa 3 plombe kažu da su “svi pokvareni” itd.).
2. Nema šta čoveku da je neprijatno, zato je i došao jer nije sve idealno :).
3. Posle 25 godina staža, stvarno više ne sudim o pacijentu koji ima konkretan problem, niti se lako šokiram, niti šta slično, koješta.

Strah od izloženosti, iskreno rečeno, ne pamtim kad sam videla – ako nisam sama, ne dozvoljavam da ma ko drugi viri pacijentu u usta. Izuzetno retko se desi da može, ali onda prvo zamolim pacijenta, objasnim da je kolega/koleginica, pa tek ako pacijent izričito pristane – onda drugi može da mu zaviri u usta.

poseta zubaru

Nedostatak novca, po meni – nije razlog.
Ni slučajno.

Prvo, imala sam bezbroj pacijenata koji vrlo realno nemaju para.
Oni pitaju 5 puta pošto je nešto, dobiju napismeno, promisle.

Onda kad dođu da se radi (nekad i za dve godine), otvoreno kažu:
Doktorka, ja sad imam ovoliko para, donosio bih vam svakog prvog toliko; ili – svekrva ispiše čekove, ovo ili ono – ali sve se dogovorimo.

Da ne trune u meni, ja sam ovo i sebi i kolegama dokazala više puta, ovako.

Kad dođe pacijent kojeg boli zub, i želi da ga vadi – jer nema para za lečenje i plombu, ja ponudim da ga za džabe izlečim.

Za proteklih nekoliko godina i bar 20 ovakvih pacijenata – pristao je JEDAN.
On i danas dolazi, sve je lepo, sanirano i bez problema.

Dakle – po meni, ključni razlog za nedolaženje kod zubara je nebriga.

Uzroci ovome su brojni…
Preventiva gotovo i da ne postoji, a koliko i kome roditelji mogu da “uliju” da su zubi bitni je posebna priča.

Rešenje?
Da se menjamo.

Ne mislim na pacijente, nego na nas.

Zamislite da imate nekog prijateljski nastrojenog stomatologa, koji vam rado i veselo u radnji ili na ulici odgovara šta god da ga pitate, zvuči vam logično, deluje smireno i vedro – a možete do njega bez uputa?

Pa odmah da potpišem da bi svaki drugi čovek išao na kontrolu dvaput godišnje, a uverena sam da bi dozvolio i da se poradi to što ima, ako ima.

Što reče jedan simpatičan i srdačan kolega koji voli svoj posao – ja da imam vremena da idem okolo, imao bih 100 pacijenata dnevno.
Verujte da dok dođem peške do centra, pojedem sladoled i kupim novine – podelim sve vizitke.

A ovako…

 
Ilustracije: milldesk.com, sme-blog.com