Zubarica

U jednom komentaru mi je sagovornik rekao i da privatna stomatološka praksa ne pripada javnom sektoru, te da time nema osnova za moje pominjanje kvaliteta sajtova privatnih ordinacija u sklopu socijalnog marketinga u javnom sektoru i još koječega…

Možda bi bilo dobro da krenem od definicije javnog zdravlja:
Javno zdravlje jeste društveno delovanje kojim se teži poboljšanju zdravlja, produženju života i poboljšanju kvaliteta života ukupnog stanovništva, a putem promovisanja zdravlja, prevencije bolesti i drugih oblika [1].

Nadalje, ovaj zakon kaže da sistem koji ostvaruje ciljeve javnog zdravlja čine:
…zdravstvene ustanove koje osniva Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinice lokalne samouprave, drugi oblici zdravstvene službe (u daljem tekstu: privatna praksa), zdravstveni radnici i zdravstveni saradnici, ustanove socijalne zaštite, obrazovanja, nauke, zaposleni i poslodavci i drugi učesnici.

Dakle, privatni i javni zdravstveni sektor su samo (neadekvatni) izrazi koji se koriste uobičajeno u svakodnevnom govoru – ali pred zakonom su to privatni i državni – koji čine javno-zdravstveni sektor.

Osim što za privatnu ordinaciju ma koje vrste važi apsolutno isto što i za državnu praksu, postoji još jedna stvar: svaka privatna ordinacija (negde od 1997., ako me sećanje dobro služi) ima – osim rešenja o osnivanju radnje – posebno rešenje.

To je rešenje kojim se privatnoj ordinaciji daje dozvola za obavljanje zdravstvene delatnosti zdravstvene zaštite, a navedenim Zakonom se samo potvrđuje i ova uloga privatnog sektora u sistemu zdravstvene zaštite.

No, to je sve sekundarno – jedna od tema naše diskusije je bila – da li se standardi za kvalitet inernet prezentacija mogu primeniti na oba sektora.
Pa, prema opšte prihvaćenim svetskim kriterijumima – mogu.
Mislim – moraju :).

Standardi kvaliteta internet prisustva (bilo kakvih) ustanova, firmi, pojedinaca, koji su vlasnici sajtova sa zdravstvenim informacijama, u mnogim zemljama moraju da zadovolje vrlo jasno definisane kriterijume.

Dakle, nebitno da li je npr. u Nemačkoj ordinacija stomatološka, dermatološka, naturopatska, ili velika klinika, privatna ili državna – njen sajt MORA da ispunjava određene standarde [2, 3].

Ja sad potpuno zanemarujem HON code i sve slične “usputne” kriterijume…

…I zanemarujem i striktno zakonske normative – accessibility je u mnogim zemljama zakonom regulisan standard za sajtove ustanova od javnog značaja (v. Policies relating to web accessibility). Mislim da nema posebne potrebe da ističem da W3C stvara i održava MIT, mislim da samo to ima dovoljnu “referentnu težinu”.

Etika online prisustva medicinskog radnika je tek posebna priča; samo Journal of medical ethics ima stranice i stranice radova koji se ovim bave, a prihvaćeni su na svetskom nivou.

Moja pretpostavka je da je mog sagovornika zbunilo to što je (kako sada stvari stoje) privatna praksa  van sistema zdravstvene zaštite; međutim, ni zakonski, ni u svetskim okvirima nije baš tako – te ako govorimo o kvalitetu online zdravstveno-marketinškog prisustva – to bi u Srbiji trebalo da važi i za privatnu i za državnu praksu… Svi smo javni sektor, od značaja za javno zdravlje nacije.

Što bi rekao gospodin Gandhi – Be the change you want to see in the world.

Ako hoćemo da ličimo na nešto, i online i offline, ne bi trebalo da mislimo – eh, mi smo privatnici, na nas se to ne odnosi…

_________________________________________

1. Zakon o javnom zdravlju Republike Srbije iz 2009, objavljen: Službeni glasnik RS, br. 72/09 (u primeni od 01.01.2010.).
2. Commission of the European Communities. eEurope 2002:  Quality criteria for health related websites. Journal od medical internet research. 2002;4(3):e15.
3. Winker MA, Flanagin A, Chi-Lum B, White J, Andrews K, Kennet R et al. Guidelines for medical and health information sites on the internet. JAMA. 2000;283(12):1600-1606.

Izvor za ilustraciju: PCmag.com Blogs