Prošle godine sam se posle teškog rintanja (renoviranja stana) obrela u dvorištu koje je do struka bilo zakrčeno otpadom.

Stara, zarđala tuš kabina, gomile trule iverice, čudo jedno svega i svačega – preveliko, preteško i previše prljavo da bi se kolima odvezlo na deponiju.

Premorena, napola izbezumljena i sasvim očajna, krenem da se raspitujem ko odvozi otpad, dadoše mi telefon Duga prevoza.

Nazovem, javi se odrešit, kulturan mlad čovek, reče da će doći između 13 i 14 h da vidi šta sve ima, da bi znao koje vozilo da pošalje i da mi kaže cenu.

U 13.15 se pojavljuju dvojica – povisoki, mladi, KRAJNJE uljudni, trenutno shvataju šta je.
Vlasnik me pita da li mi odgovara sutra u 15.30 da pošalje vozilo i ljude, ja klimam glavom…

Sutra u 15.20 neko iz Duge zove da kaže da stižu, blizu su.
Verovali ili ne, u 15.28 zvone na vratima.

Otvaram, ulaze tri buldožera – mladi, pristojni, izbrijani, umiveni, čisto obučeni u majice firme…

Potpuno zbunjena gledam ih kako rade.
Ljudi, to je trebalo videti :).

Uigrano, brzo, pedantno, dodaju jedan drugom, paze da ne oštete dovratke velikim komadima otpada, bez mnogo priče – sve gotovo za 15 minuta.

Kombi – “olizan”, u odličnom stanju, unutra sve složeno kako treba, za neverovati.

Verujte, nagledala sam se majstora, ovo je bilo nešto što se retko viđa.

Zahvalim se, platim, kasnije nazovem vlasnika da se zahvalim i pohvalim…

ALI, priča ima i nastavak.

Dok su radnici hodali tamo – vamo po stanu, primetim da najmlađem oči neprekidno idu ka velikoj polici prepunoj knjiga.

Mladić previše pristojan da bi otvoreno buljio, ali vidim da ga privlače knjige…

Kad je admin sajta Duge poslao mail da je odobrio moj komentar, pitam ga da li tom momku (ni ime mu ne znam) mogu da poklonim knjige, šta god da izabere.

Dobijam neobičan odgovor…

Duga mail

Ti momci se sami školuju od poštenog rada, i to je jedan od uslova da se zaposle u Dugi.

Nazovem vlasnika, pitam da li može moj broj mobilnog da prosledi mladiću koji je gledao knjige, da li je u redu da mu poklonim… On reče da je sve u redu.

Momak se javlja da bi došao u 19.30.

Kao i prethodni put – pojavljuje se TAČNO, umiven, izbrijan, čisto obučen, bojažljivo me pita koliko knjiga sme da uzme…
Veselo odgovaram – ako je kolima, može sve da spakuje :).

Dalje sedim sa ćerkom, ne obraćam pažnju na njega, on gleda, bira, neće kafu, hoće keks i sok…

Onda dolazi noseći nekoliko knjiga, i bojažljivo pita da li je u redu te da odnese. Ja kažem da je sve u redu; pita me šta je dužan – ja kažem: da mi čestita rođendan :).

To je bio jul prošle godine, a meni je rođendan u februaru…

U avgustu mi stiže SMS – kako sam, mladić se nada da je sve u redu…

A ja se zaplakala.
TAKO mi je taj dan bilo teško, znate one dane kad se sve skupi, i smrti i sahrana i štemanje i malterisanje i selidba…
I toliko mi je značilo tih nekoliko reči…

A u februaru opet stiže poruka:

čestitka za rođendan

A ja se opet zaplakala.
Od sreće :).

Dakle, ako vam slučajno treba prevoz nečeg kabastog ili selidba – zovite Dugu, nećete se pokajati.

Ako im usput učinite nešto dobro, onako – za dušu – vratiće vam se dobrim.

A kad ponekad pogledam u nebo posle kiše, ako i ne vidim dugu – znam da je ipak tu negde…

———-
DISCLAIMER: Ovo nije plaćeni tekst.

Još jednom pozdravljam sve radnike Duge, sa posebnom zahvalnošću momku koji je odneo knjige.
Da vam Bog svima da zdravlja i svako dobro, zaslužili ste deset puta.
Hvala vam na svemu.

Ilustracija: http://www.dugaprevoz.com/index.php?s=galerija