Doktorski sin
Znate šta je lav u nekom poslu?
L-A-V.
Bila je svemu dorasla, a uvek radila za trojicu.
Dosta starija od mene, u jednom periodu i načelnik, strah i trepet.
Kao osoba – dobar čovek, krajnje častan stomatolog, sa mnogo znanja i dobre volje da pokaže i kaže.
Bez mnogo takta, ali – Bože moj :), bila je takva osoba da čovek ne može da se naljuti.
Jako vredna, poštena do u srž, vrhunski kompetentna.
I onda – sinčić.
Kad je imao šest godina rekla je da je “rođeni stomatolog”.
To je i postao – sada ima 29 godina…
Sad je diplomirao.
Onda se javio da bi došao po nešto, ja se obradovala, nisam ga videla godinama.
Ulazi atletski građen momak sa širokim osmehom.
Sedne, malko pričamo…
Vedar, stvarno vrlo simpatičan momak.
Mnogo priča o tome kako je priličan problem naći vezove za skije kakve je želeo, uvek ta nevolja gde će se ići na skijanje i – uopšte, problem do problema.
Pitam ga za posao – sad je počeo da radi kod majke u ordinaciji.
Iskreno je iznenađen mnogim stvarima. Kako su velike dažbine, kako se materijal nabavlja mailom ili na jedan poziv stiže za 24 h bilo šta što vidi online… I još koješta.
Pojma nije imao da je to tako.
Još više je iznenađen time kako zaposleni neće da rade, kako im je problem da dođu u 8 ujutru, ako je to početak radnog vremena.
To što on dođe posle 10 – to je normalno, valjda je on gazda.
Samu stomatologiju smatra ekstremno teškom profesijom.
Kroz dugu priču se žali kako se umori, kako ga bole leđa (!).
I sa divljenjem i poštovanjem priča kako kad on više ne može, majka – onakva svakakva (imala je par vrlo teških operacija, sada delimično invalid) ustane, dođe, sa osmehom izbrusi za par sati par desetina zuba, uzme otiske i isprati pacijenta…
Pa onda sedi još jedan sat skupljajući snagu da se vrati kući.
On ne može da je poveze, normalno, ima 1001 obavezu – devojka, sport, svašta.
Sedim i gledam ga, smeškam se i klimam glavom na pravim mestima.
Dobar čovek, stvarno.
Nezlobiv, otvoren, iskreno priča o svemu…
I sve vreme mislim na njegovu majku.
Kako je radila ceo život dve i tri smene svaki dan, kako je gulila jednu od najtežih specijalizacija koje postoje, kako je pogledom upravljala odeljenjem – a i danas je s poštovanjem pominju.
Jednom davno mi je rekla u šali, učeći me nešto: Jednog dana ćeš moći da kažeš – bila mi je čast da sam radila sa dr V.
Kad sam ispraćala momka, rekla sam mu da pozdravi majku, da se svega sećam, i da često javno kažem da sam imala čast da radim s njom…
On me je belo gledao, realno – ne shvatajući Bog zna šta, onda se osmehnuo onim divnim osmehom sa jamicama na obrazima i rekao da će preneti…
Doktorski sin.
Ilustracija: baronvonclutch.blogspot.co
Previse me Vasih postova navodi na ozbiljna razmisljanja o ljudskoj prirodi. Previse sam i sama sretala ovakvih slucajeva, u razlicitim starosnim varijantama. I nema tu nekog pravila sta ce posle biti. Mislim, posle majke. Nekima dodje iz du*** u glavu pa se otezne i prihvate odgovornosti i rada. Neki se opet, potpuno izgube i sve im krene naopako. Ovakvi se nazalost, kad do dogura cara do duvara, uhvate flase a ne u kostac sa problemom. A opet, postoji tu i ona treca vrsta, oni koji ostano tako iskreno naivni. Sto je neverovatno kod ovih poslednjih jeste da im zivotne situacije nekako ipak nastave da idu pod ruku, nekako im se sve kao cudom “slaze” na mesto. TIma se iskreno divim. A opet, nazalost, nema pravila kako ce stvari krenuti. BTW, steta za ona dva prethodna posta…
Znate kako, često tokom godina vidim kako ispadne kasnije, baš me interesuje kako će ovaj dečko.
Najiskrenije rečeno, meni je sve vreme “razgovora” s njim malo falilo da zaplačem, sve vreme sam mislila na njegovu majku, koju stvarno veoma cenim.
A sa druge strane – znate i sami – nije on sam od sebe postao takav, ona je imala itekakvu ulogu u tome… Duga priča koja nije za ‘net :).
Hvala :).
Slaba na sina….tipicna boljka, izgleda…nazalost, nije imala srca da njime upravlja istim stavom kakvim je “vladala” dok je bila nacelnica…
vise mi je zao takvih sposobnih nego njihovih potomaka koji ni senka nisu….verovatno je ona svesna toga, i zamisljam da je boli to, da to mozda shvata (ipak se nadam da ne) kao licni poraz…
Ali, sigurno znaci osobi kada kazete da vam je cast bila raditi sa njom…ne izgovara se to tek tako, nezasluzeno
Istina je sve što ste rekli.
A što se tiče toga da mi je bila čast…
Ja sam onda bila mlad stomatolog, prvih 7-8 godina staža sam radila s njom. Mladog stomatologa nije teško impresionirati :).
No, kad taj isti i 15 godina kasnije, kao mator vuk, misli i dalje isto – da su onakva vrednoća, znanje i poštenje i bili i jesu retkost i za poštovanje, onda je to već nešto :).
“ona je imala itekakvu ulogu u tome…” To svakako treba imati u vidu ali se ne može uvek, i od svakog materijala, napraviti nešto dobro.
Međutim, ako se već glina nije zlato, treba sagledati (i priznati!!!) tu činjenicu – čak i ako se radi o našim najbližima. Velika je to pomoć i njima a i nama samima!