Kako dočekati muža koji je popio
Pre petnaestak godina mi dođe sredovečan pacijent, znate ona sorta – oči na vr’ glave.
Privlačan, pristojno obučen, u poslu sa strankama, kicoški brčići… Ne bi se reklo: porodičan čovek.
A imao je porodicu, i decu.
Videh u par navrata i suprugu: veoma lepa, malena, vrlo fina žena.
Mislim, ne može čovek da se ne upita kako je izvela da gleda u nju kao u Boga, jeltakotakoje :).
Brkica je u par navrata odmereno rekao da će biti kako žena kaže, a tek dosta kasnije je ispričao kako ga je “kultivisala”.
Kad se oženio, nekoliko meseci je bio uzoran suprug, a onda nastavio čovek sa momačkim životom.
Malko društvo, malko kafana… Ništa problematično, u smislu ćerdanja brda para i pravog alkoholizma, ali da je dobro – nije.
Kad se prvi put vratio kući dobro pripit, žena ga sačekala (budna, pred zoru), izula ga, pomogla da se presvuče, sve ljubazno i fino.
Tako svaki put, narednih desetak puta.
Jedanaesto jutro, ona mu skuva kafu, i reče:
Vid’ ovako. Završi s tim, inače neće da valja.
I to je bilo to.
No, baja se nije uzeo u pamet… Mirovao je nedelju dana, i onda opet – s posla u kafanu.
Žena ga je opet dočekala kao i ranije – sa osmehom, bez reči, izula ga, polegla u krevet… I rekla:
Ja ujutru vodim decu i odlazim.
Na čega ju je on ošamario…
A ona je jednako smirenim, ljubaznim tonom rekla:
Još jednom me udariš – samo se usudi da zaspiš pored mene.
Znaš ono sekirče u špajzu? Ima u komadima da te pošaljem majci. Ima još ona kutija od frižidera…
I legla da spava.
I zaspala.
Baja je sedeo budan pored nje celu noć.
Sa OVOLIKIM očima, trzajući se svaki put kad ona promeni položaj…
Ujutru je on skuvao kafu, i rekao ženi – ‘ajde da razgovaramo…
I – eto ga u braku i dan – danas.
Pije jedno pivo dnevno…
Lepa priča, samo na žalost, sa velikom sigurnošću tvrdim da nije istinita. Lik je alkoholičar i nema šanse da pije jedno pivo dnevno.
Prati malo situaciju ako si u mogućnosti i videćeš.
Priča je BILA istinita…:).
Ne viđam ih možda 3-4 godine. Inače, viđala sam alkosa koji stanu, retko – ali, ima.
Moj kum je prestao da pije kao rukom odneto kad mu se najbolji prijatelj ubio. A počeo je već sa alkoholičarskim amnezijama…
Zaista mi je teško da tvrdim bilo šta jer ja (valjda na žalost) ne pijem uopšte.
Jedino bih rekao da ne verujem da je to baš nesavladiva stvar, posebno što mi se iz priče čini da on i nije bio baš pravi alkos koji u 6 ujutro čeka da se ovori market. Mada znam i neke koji su se i s toga skinuli. Ređe jeste, ali može. 100% može.
Uostalom, pravi alkos se ne bi baš tako uzdrmao zbog takve pretnje.
O životu sa alkosima znam dosta…. ćale mi je bio…. pa možda ne baš najžešći, ali…. “solidan”.
Sada ima 75 i ne pije uopšte. Starost je učinila svoje. Ali nije umro od toga…. i to je nešto.
Moj pokojni tetak…. pa…. solidan alkos…. je stalno u zezanju govorio “Alkohol je napast i treba ga što više piti da što pre nestane”….. ali teško je tetki bilo s njim…. veoma teško.
Gadan je to porok…. ili pre bolest.
Moj posao je 90% u kafani jer tamo držim većinu autimata i mogu ti reći da sam se od takvih strašno umorio…. baš, baš umorio.
Kada mi alkos priđe u kafani i počne da mrsomudi svoju priču, ja mu obavezno pozovem piće, potapšem ga po ramenu, izvinim se jer žurim i…. gas. Ne mogu više da slušam…. slušao sam previše…. još od 1993….
Mada…. ne treba ih grubo osuđivati…. ko zna…. kada nekog stisne muka…. možda bi svako od nas to mogao postati? Možda?
Ovaj čovek meni nije delovao baš kao alkos; završio je bio vojnu školu, bio uvek na mestu, tačan, izbrijan, od reči. Delovao mi je više kao nedoraslo magare koje nije na vreme shvatilo da brak ne podrazumeva nastavak momačkog života :).
Rekla bih da si u pravu – pravi alkos bi otvorio vrata da lakše ode…:).
Ma nije ni bila istinita. Daj ga ovamo da ga ja preispitam lično :)
Naravno da može da prestane da pije, ali ne može da pije po jedno pivo dnevno, nema toga.
Znači, ovo za kuma iz komentara je sasvim regularno, znam i ja osobe koje su prestale da piju “kao rukom odnešeno”, ali lik iz priče laže.
Inače, postoje različiti tipovi alkoholičara, nije neophodno da cirka od 6 ujutro.
Definicija alkoholizma je vrlo jasna: Svako ponovljeno pijenje, bez obzira na količinu i učestalost, koje stvara određene probleme (porodične, zdravstvene, socijalne) je znak alkoholizma (boldirao sam ključne reči).
Govorim iz prve ruke, na osnovu svog i desetine drugih primera. Knjigu bre napisah tome. :)
Alkoholizam, kao i sve druge zavisnosti (i mnoge druge bolesti), ne može da se izleči, ali može da se kontroliše. Ali ne tako što će manje da se pije – toga nema. Prvi korak je apsolutna apstinencija, a tek zatim dolaze i druge stvari. “Jedno pivo” je meni problem u ovoj priči, ostalo je sigurno uglavnom istina. Prvo pseudo rešenje koje partner alkoholičara pokuša je – pretnja i to deluje do određene mere, nekada je i sasvim dovoljno, ali kažem, ne u smislu da čovek smanji količinu pića, već da prestane da pije u potpunosti. Btw, lažljivost je jedna od devet glavnih karakteristika zavisničke ličnosti i zato oprez kada vam neko ispriča ovako nešto. Manipulativne tehnike zavisnik dovodi do savršenstva, neiskusna osoba je spremna da se zakune da čovek govori istinu. :)
Moj otac je bio alkoholičar. Kad mi se rodio brat on je nastavio da pije, dok mu moja majka jedne večeri nije rekla nešto približno ovome. Nakon toga se zarekao da neće više nikad da popije i evo ga već dan danas trezan. I tako već skoro 40 godina. Ko ne veruje mogu da ga upoznam sa ćaletom pa neka mu on ispriča : )
Ovaj čovek nije bio alkoholičar. Da jeste, nikakva žena niti porodica ne bi ga sprečile u praktikovanju svog poroka. Alkoholizam je bolest zavisnosti, i ne izgleda ovako. Pre će biti kao što je Zubarica i rekla, nedorstao. Malo kicoš, malo mangup, koji je mislio da je žena isto što i mama.
Pa dobro, svakako nemamo dovoljno elemenata da postavimo dijagnozu :)
A taman smo se udubili :)))
U, pa ja mogu još tri dana ovako. :)
Recimo, sve govori da se radi o alkoholičaru u predtoksikomanskoj fazi (ima psihičku, ali još uvek ne i fizičku zavisnost), verovatno Beta ili Epsilon tipa. Takvi alkoholičari se ne leče u ustanovama, ali nije loše da se tretiraju određenim terapijama. I kod njih zaista može da pomogne pretnja partnera, ali nikako (ponavljam po stoti put) u smislu da smanje količinu pića na jedno pivo.
To što neko misli da ovaj lik i nije neki alkoholičar je posledica kulturnog miljea u kome živimo, pa su nam često i simpatične osobe koje se povremeno opijaju. Ali radi se o bolesti jer ako čovek ima probleme kada pije i bez obzira na to, ponavlja (makar jednom) slične situacije, onda nešto nije u redu sa njim, zar ne?
Ali da ne davim više… :)
Ne daviš ti uopšte :). Po meni je od cele ove priče daleko najveći problem ta neka šira socijalna prihvaćenost alkohola, dotle da se podržava i da se detetu da da lizne pivo i rakiju, i Bog zna kako odobrava…
U realnom životu, osim mog kuma sam odlično znala samo još par pravih alkoholičara, sada više ne živih, a žena još bar desetak, posebno u struci. Deluje mi da su žene alkoholičari tek jako velika nevolja… Koliko ja ovako posmatranjem spolja mogu da vidim – ove koje znam odreda kriju, i ne drže se loše; kad počne da se vidi – onda je već gotovo :(.
Fala, Pasji Sine :).
Tako je, socijalna prihvaćenost je ključ problema. Džaba sve priče o strašnim posledicama, dok se ne doživi nema efekta. Čak ni na pušače ne utiču mnogo dokazi o većem riziku od raka i slično. Utiče samo kad te pogleda neko mrko ako zapališ cigaretu na nekom mestu gde su nepušači u većini.
Ima puno ljudi koji su alkoholičari a ipak funkcionišu sasvim solidno, to nije neko čudo. Od šest tipova alkoholičara (prema zvaničnoj podeli) svega dva tipa ne mogu da funkcionišu (gama i delta) ukoliko nisu u apstinenciji, ostali mogu. Ali je ogromna razlika u tom funkcionisanju u odnosu na to kako bi funkcionisali da ne piju. I tu ne mislim samo na to da bi na primer postizali bolje profesionalne rezultate, već pre svega na to da bi bili bolji ljudi. Zavisnička ličnost ima drugačije karkterne osobine nego što bi ih ista osoba imala da nije zavisnik. Da ih ne navodim sada, bilo bi preopširno, ali veruj mi, kada se navedu i stave na gomilu, o osobi koja ih ima možeš samo jedno da kažeš: to je osoba sa kojom ja ne želim da se družim, a kamoli da živim.
Što se žena alkoholičara tiče, one jesu možda veći društveni problem (i porodični takođe), ali to je opet zbog socijalnog miljea u kome živimo. Inače, nema bitnije razlike osim što imaju ozbiljnije zdravstvene probleme zbog konstitucije.
Znaš kako, ja na sve prevencije gledam kao na zubarsku :).
Kad sam bila klinka, učiteljica je rekla da nema da dobije knjižicu ko ne donese od zubara da je sve zube opravio. Ne samo da su roditelji to podržali, i da smo svi SAMI išli kao bele lale, nego smo i međusobno sa osudom gledali na tih par klinaca (od 30+ đaka!) koji su se nećkali. Bilo je SRAMOTA da se ne ide.
Od ovih koje sam dobro znala, kao ličnosti… Svakako mi nijedan ne bi bio prijatelj :(.
Žena što se tiče, samo znam da ženski organizam (biološki) lošije podnosi alkohol – mislim da su nam rekli da žensko ne samo da se brže opija, nego organizam brže strada.
U profesionalnom smislu nije samo ta nevolja što su kolege/ koleginice koji su alkoholičari odreda, ali ODREDA, vrlo pametni ljudi i bili sposobni stomatolozi.
Katastrofa je što su smatrani još sposobnijim, od strane svojih kafanskih drugara nahvaljeni preko svake mere, i kad slušaš o njima – žive legende…
Nema svrhe govoriti koliko je naš posao zahtevan i za trezne…:).
Kod kolega alkoholičara to dobro ide, koliko sam mogla da vidim, otprilike najviše 15 godina.
Posle toga je TAKO strašno da se meni želudac podiže.. Bila sam na specijalizaciji s jednom takvom, ne želiš da znaš koliko smo krpili…:((.
Tako je. Zavisinici su inače, uglavnom nadprosečno inteligentne osobe. Ima tu nešto jebi ga… to su često osobe koje u nekom periodu života dublje spoznaju životne probleme (mislim na nekom filozofskom nivo, da tako kažem) od ostalih i vide da postoje stvari sa kojima ne mogu da se izbore. I onda potežu za utehom i begom od stvarnosti. Nisu bez veze Anonimni alkoholičari (organizacija koja zaslužuje svu podršku) osmisli moto: Bože, daj mi spokoja da prihvatim ono što ne mogu da promenim, snage da menjam ono što mogu i mudrosti da razlikujem te dve stvari.
Prevencija je najvažnija, ali je teško osmisliti je u društvu u kome je alkohol društveno prihvatljiv (i tu ne mislim na našu državu samo, u velikom delu sveta je tako). A i velike pare se obrću, to je verovatno isto toliko velika smetnja. Da ne bude sada reklama, ali BITNO i ja smo nešto osmislili (http://kisnipas.wordpress.com/2012/06/27/dryup-14/), ali prosto je nemoguće naći sponzore za tako nešto pa projekat čuči u zapećku, prekriva ga prašina sve dok i mi ne zaboravimo na kraju na njega.
Kakva reklama među prijateljima, majke ti :).
Jeste, baš kako si rekao, odreda ove moje mogu da svrstam u to što si rekao, na žalost :(.
Kod nas je vrlo inteligentnim i vrlo lucidnim ljudima svakako teže da se “snađu” nego nekim drugima… Ovi koje sam znala nisu bili ni lenji ni nesposobni, a odreda vrlo pošten svet. Šta se desi, Bog zna :(.
Kod nas je nevolja što se dobija dosta pića; ova moja je jedina ordinacija da ja znam da nema pića, osim farmaceutskog alkohola.
U domovima zdravlja sam radila po ordinacijama gde postoje ormarići doslovno krcati pićima, i ako doktori uopšte ne piju, a vrlo mnogo pacijenata će reći: ‘Ajmo, doktore, da zalijemo… I to je gotovo.
Fala za link, Kišno Pseto :).
Da ne poveruješ kakvih likova ima. Ali, kakva je tek transformacija kad prođe mesec – dva lečenja… kao ono na filmu kad se vukodlaku vraća ljudski lik.
Zato je velika šteta što se zavisnost smatra za sramotu i ne podstiče lečenje dok je vreme, bezbroj sjajnih osoba je uništeno zbog toga, da ne spominjemo koliko patnje su izazvali svojoj okolini.