Bila i ja kuma…
Drugarica iz detinjstva me zamoli da joj kumujem na venčanju.
Ja – presrećna zbog nje, udavala se za jednog divnog čoveka – ali… Bez prebijene pare.
I više od toga: dva meseca ranije sam pozajmila 10.000 DM za ordinaciju, bila sam dužna preko glave.
No, Bože moj, kum(a) nije dugme – onako ponosna i inadžika kako sam bila, obećam da će sve biti kako-treba: odem i pozajmim JOŠ para…
Ne sećam se koliko, jer – vidite, meni je bilo sasvim svejedno da li sam dužna 100 ili 1.100 DM, ionako nisam imala šta da jedem.
Drugi kum je bio dosta stariji od mene, ugledan specijalista sa porodicom, žena specijalista, živeli su u stančiću od 260 kvm i sve tome slično.
Elem, poklon.
Pošto se kuma udavala u punu kuću, posle dugog promišljanja reče da želi servis za ručavanje… Odosmo zajedno, i ona izbira šta joj se dopalo.
Kobalt, providi se pečat s donje strane, šta da vam kažem :).
Venčanje…
Tada nije bilo moderno venčanje u crkvi; posle “državnog”, odosmo u restoran.
Posadismo se iz mladence, a Cigani, normalno, odma’ na kumove.
Ja zovem, plaćam, zovem, plaćam, veselim se…
A kum – ne mrda.
Pravi se mrtav, što bi deca rekla.
Posle par sati, ja mu rekoh – Majke ti, Z., ‘ajde i ti malo, nije KUMA glavna na venčanju!
Na čega on reče, potpuno cool: Znaš, ja nemam belog dinara.
Rek’o – ŠTA?! Prihvatio si se kumstva i došao u svatove, a para NEMAŠ?!
On jednako staloženo i vedro reče da je dužan za nova kola, pa – eto, nema.
Ja oćutah… Šta čovek da mu kaže.
A onda zovnuh još jedan nameštaj, i UDRI.
Jesam kuma ili šta? :D
Negde pred ponoć, pare počeše da nestaju…
Nema veze, znam ja u kojoj kafani je moj venčani kum, čovek koji je trošio na hiljade maraka za veče i koji bi bez kolebanja dao pare, možemo do prekosutra, pa ko živ a ko mrtav.
No, na moju sreću, kafana se zatvarala.
Svi se polako raziđoše, ja ostadoh sa toliko para da se kući vratim…
Moji novi kumovi me izljubiše, zahvališe se.
Sa drugim kumom, gospodinom doktorom, slabo komuniciram.
Nisam mu nikad ništa rekla, a uverena sam da ne bi ni vredelo… On je danas, više od 20 godina kasnije, moćan čovek na položaju, sa mnogo, mnogo više imovine nego ja.
Verovatno pošteno plaćene…
Cicijašenje je u Srbiji jedan od osnovnih oblika domaćeg mentaliteta. Škrtice koje mami svojoj ne bi pomogle, a kamoli potrošiti pare na tamo neku svadbu, pfff. Čuj, kum, pa šta. Da kaže čovek i da nema para, pa da prođe, ali kad si prepunjen, a kukaš kako nemaš, onda je vreme da te zalepe golog za stub u sred centra i napišu ispod tebe “ŠKRTICA”.
Vrlo dobro znam taj tip ljudi, koji ne da imaju, nego ne bi znali šta će od para, a kukaju kako je teško. Takve sam uspešno odstranio iz svog društva.
Šta da ti pričam, ja sam se iskreno zaprepastila.
Ne samo što je čovek živeo apsolutno luksuzno, za pojmove jednog podstanara i početnika kao što sam ja onda bila, nego brate – da je čovek, da je rekao na vreme, da se nekako dogovorimo, ali jok…
A to je ta vrsta ljudi – bahato, ali bez dinara. Šta sad :).
Ne čudi mene što takvih ljudi ima, ali me čudi da ih drugi biraju za kumove…. :)