Zubarica

Juče popodne (od 14 h) kod mene ispred zgrade deca od oko 8-10 godina igraju fudbal.
To je jedan mali betonirani prostor, deo staza koje okružuju veliki okrugli travnjak.

Osim uobičajene vike, dreke, psovanja i svega (ne)zamislivog, poseban hit je kad lopta udari u limena vrata frizerskog salona tačno ispod mene, a iza golmana…

Obnevidela od umora, siđem dole da ih zamolim da se premeste (u istom dvorištu ima još tri identična mesta, samo bez limenih vrata :), doslovno na 20 m međusobne udaljenosti).

Odgovori dece su, pa, kako da kažem…
To nisu loša deca, odmah da se razumemo; posle prvih ratobornih izjava, počeli su listom miroljubivo i normalno da mi odgovaraju.

Jedan reče – svi nas teraju i izdiru se na nas.
Na moju rečenicu da je tačno PORED limenih vrata (visoki parter) čovek sa dvoje malene dece, drugi reče – pa šta?!

Treći reče da se nije naspavao Bog sveti zna otkad, jer ima sestricu od 7 nedelja, kojom se svi bave, a ti mali šut u dvorište, idi negde pa se zabavi…

Onda ih tako gledam i mislim se – ne samo da su vam roditelji kreteni, nego ni vi, klinci, niste naročito pametni, stvarno.

O redovnoj pojavi da roditelji poležu, a decu šutnu u dvorište – da ne pričam.
To je ovde bar 15 godina osnovni model vaspitavanja dece, čak sam viđala da ostave npr. devojčicu od 4 i njenog brata od 8 same u dvorištu, a oni odu na kafu na drugi kraj grada.
Da se on brine o njoj.

U svetu mog detinjstva, bilo je vrlo mudro igrati se ispred SVOJE kuće.
Jerbo, ako ste ispred tuđe, pa činite čuda, pa dođe neko da vam uši obere, uvek možete da se dernjate da vas spase neko od rođenih roditelja.

Slušam ovog klinca kako reče – PA ŠTA što čovek ispod mene ima (stvarno) malenu decu, i mislim kako nije baš pametan…
To mu rekoh zbog njega samog. Jer – otac te dečice je ne baš baždaren povratnik sa ratišta, ogroman čovek VRLO preke naravi.

A o tome treba da misle roditelji ove dece, a ne ja.

U zaovinom dvorištu je na klinca koji je kamenjem gađao satelitsku antenu vlasnik antene izvadio karabinku. Nije to toliko nemoguće koliko se misli…

I još: doslovno na 100 m odavde postoje (otvoreni) tereni osnovne škole i zabavišta.
Zašto ne idu tamo?

Kako god, dečicu ipak ubedih da odu na školski teren…

I onda ih pratim očima, i mislim kako imaju bar loptu.

Verovali ili ne, od mnogo, mnogo grupica dece koja mi se igraju u dvorištu, oni su jedini.
Drugi otvaraju stubove s rasvetom, gađaju se kamenjem, pale vatre od otpadaka, idu okolo tražeći šta će da unište i razvale, a čim još malkice poodrastu – donose piće…

Bog će da nas spase.