Osetljivi ovo da preskoče
Jutros sretnem koleginicu koja se žali na sav glas kako njena majka NEĆE (još jednom) da se operiše od raka.
Obe lekari…
Majka mudra, fina, specijalista hirurške grane, lav.
Ćerka – suprotno: ograničena, površna glupača, koju je svojevremeno otac (ugledan političar u ono doba) uspeo nekako za 14 godina studija da dovuče do diplome Medicinskog fakulteta. Srećom, radi u kancelariji otkad je diplomirala…
Slušam je pažljivo; odmah mi je jasno da je majka u terminalnoj fazi, a znam da je i majci to sigurno sasvim jasno. Gutam, trudim se da ćutim…
Kao mlada zubarica sam neko vreme radila na maksilo-facijalnoj hirurgiji; radili smo šta nam se naredi: splintovali vilice pijancima koje dovede policija, ambulantne preglede, asistirali pri operacijama…
Maksilofacijalna hirurgija je izuzetno zahtevna, slična neurohirurgiji. To je praktično mikrohirurgija, i nije nikakvo čudo da operacija traje i 6 i 9 sati.
Maligniteti usne duplje, vilica i lica vrlo često imaju lošu prognozu. Ne samo da se zbog sjajne vaskularizacije usne duplje i lica sve brzo propagira, nego su i pacijenti dobrim delom rizični kao takvi.
Mnogo ima ljudi koji već imaju neko osnovno oboljenje, koji su žestoki alkoholičari – sa svim pratećim oštećenjima i oboljenjima i slično…
Tada je radio jedan sjajan hirurg, sada pokojan, koji je radio jednu vrstu operacija koja je bila retka – čak i ondašnja VMA je to napustila zbog visokog rizika i velike smrtnosti – njemu je uspevalo.
Kada pacijent zbog malignog tumora usne duplje, vilica, lica, ostane bez pola lica i/ili oka – on je to nadoknađivao režnjem tkiva, obično sa grudi (rekonstrukcija deltoidopektoralnim režnjem, recimo).
Ovo zaista ne želite da znate kako izgleda – kad pacijent sa “kobasicom” sopstvenog tkiva između grudi i lica hoda unaokolo čekajući završnu operaciju…
Ogromne, vrlo duge, teške operacije, gde je samo anestezija po sebi rizik… I to smo asistirali.
Na specijalističkom stažu sam radila opturatore i epiteze…
Neću da vam opisujem, imate Google ako vas zanima :(.
Šta hoću da kažem: ITEKAKO se događalo da pacijent odbije operaciju kad shvati da će ostati bez pola lica i oka.
Itekako su se odlučivali da polako umru, znajući da je i sa operacijom rizik ogroman, da je šansa mala, premala.
Odlučivali su da prožive ostatak života onako kako mogu, kako Bog da, “celi”, kako mi reče jedan pacijent.
Pacijenti sa maksilofacijalnim protezama su mi često govorili da ne bi pristali na operaciju da su znali šta ih ZAPRAVO čeka.
I sad, treba li pacijenta osuditi zato što NEĆE?
A pacijent je sasvim svestan, potpuno upućen, pri zdravoj pameti, zna dijagnozu, prognozu, šanse…
Strašna nesreća, bilo koga da strefi. NIkako ne osuđujem teške bolesnike, mi ne znamo kako je njima. Sigurno je nama lakše da poštujemo tuđu odluku i trudimo se da im olakšamo i ulepšamo to malo vremena što im je ostalo, nauštrb sopstvenog sebičluka. Šteta za takvu ženu što je odgajila idiota od deteta. :(
Ona stara priča – moćan otac ju je mazio i protežirao, a od majke – koja je TRAŽILA – se ćerka otuđila… “Dete” idiot sada ima 48 godina, ali nikad nije odrasla, usijana glava misli da može svakom da sudi…
Najgore i jeste to što drugi, a posebno oni bliski, znaju šta je najbolje za tebe.
U isto vreme skoro niko ne zna kako je to umirati, a posebno od takve bolesti, niti šta taj čovek doživljava i u svojoj glavi i telu. Možemo samo da pretpostavimo, ali je ta pretpostavka sigurno daleko od pravih osećanja.
Prepostavljam da majka ima oko 75 ako ona ima 48 i da je žena prihvatila da je došao kraj i da hoće da ga doživi iole normalno (naravno, pretpostavljam, uz velike doze žešćih analgetika koji će joj omogućiti da ne skapava od bolova).
Ne daju ti da živiš, a ne daju ti ni da umreš kao čovek.
Ma ko zna…
Ko zna šta nas čeka?!