Zubarica

Ovo je rečenica koju slušam ceo život, i od koje nam svima rogovi rastu…
Prosto zato jer je uvod u sve i svašta što nas nimalo ne zanima, ili nam nije ni od kakve (zubarske) koristi.

Nastavak ide u nekom od sledećih varijeteta:

1. Samo da vam objasnim šta sve imam u ustima.
Ovo ima sve zamislive oblike: od toga da mi kaže da mu je ovo ovde most, pa do DUGIH priča o tome kako je pedesetogodišnjak tu pre imao plombiran mlečni zub, sa tendencijom ka životopisu.

Ovo je nesnosno iz jednog jednostavnog razloga: stomatolog koji ne vidi “sa ulaznih vrata” da je tu KRUNA je idiot.
Dosad nisam viđala takve kolege, mada je statistički moguće da postoje.

Dakle, ne vidim kako je moguće da stomatolog sa 25 godina staža neće videti da pacijent ima krunu, protezu, plombu, kamenac, Bog sveti zna šta…
Ako mu pacijent ne objasni.
Pojma nemam koja je ovo varijanta, jedino verovatno je da pacijenti misle da sam idiot, ili da su dosad nailazili na idiote, nema druge.

2. A samo da vam kažem koje traume sam imao…
Ovo najčešće predstavlja dugu priču koja nema blage veze ni sa čim, odnosi se obično na vreme pre 20 do 50 godina, i uopšte nije relevantno za ikakav rad.
Nekad čujem realno strašne stvari, ali u većini slučajeva je blaćenje kolega za koje znam da pošteno rade, i radova za koje vidim da su pošteno urađeni.

3. A samo da vam kažem od čega bolujem…
Ovde se po pravilu priča o svemu što nema veze sa stomatologijom.
Od ablacije retine (i posledičnog slepila na to oko, što takođe VIDIM), pa do “onda sam imala carski rez, da vam pokažem kako je lepo zaraslo” (40-godišnjakinja spušta helanke da vidim ožiljak).

PO PRAVILU neću čuti ono bitno: da ima epilepsiju, da pije ove i one lekove, da ima veštački zalistak i da je na antikoagulansima, i sve slično.

4. A samo da vam kažem, došao sam da se konsultujemo…
- Ah, vi ste stomatolog?
- Ne, odakle vam to?
- Pa, konsultujem se sa kolegama, a pacijente savetujem.

Ovo je vrlo interesantna izjava; mnogo pacijenata misli da može svoja STRUČNA mišljenja da suprotstavi mojima, a to čak dotle ide da ljudi pokažu i prilično solidno stručno znanje.

Onda obično radim nešto od sledećeg:
- ili im pažljivo objasnim u čemu je razlika između veoma dobro obaveštenog laika i stomatologa, ako me ne mrzi i imam nerava i vremena,
- ili ih slušam pažljivo, odgovaram neutralno i odmereno, pa iznenada iskočim sa nečim što je za njih ravno vidovitosti, a posledica je ČISTO stručnog znanja i iskustva.

Ovo drugo u 99.99% slučajeva ima za posledicu zapanjeno: A KAKO VI TO ZNATE?
Ja uvek skromno odgovaram – eto, malko nešto kao idete u školu, posle još malko, jedno 25 godina gledate u zube, a kao nešto i učite tokom tih 25 godina, pa se omakne da se pogodi nešto – i ćorava koka… Jel’da.

5. A samo da vam kažem kako je meni u životu…
Ovo se odnosi na životne priče ma kakve vrste. Ako vidim da je nešto realno jezivo, da će pacijentu biti lakše ako izgovori, onda ga pustim da priča.

Ali, u većini slučajeva su to beznačajna opšta mesta, kukanje na sve i svašta, i generalno – nešto potpuno irelevantno.

Ovako mi je ceo život, i ne samo meni – tako je svim kolegama, bilo gde da rade.

Pojma nemam što se ovo događa; moji pacijenti koji duže dolaze su navikli na to da je meni DALEKO bitnije da VIDIM šta je.
Pazite, nikad, ali NIKAD mi pacijent ne može prepričati ono što vidim u ustima.

Ako mi nešto slučajno nije očigledno, tražiću snimak, pitaću, ali da mi pacijent PREPRIČA šta ima u ustima, verujte…

Dečja stomatologija ima jedno objašnjenje za ovo: oni smatraju da je to vid “odbrane” kod određenog psihološkog tipa deteta.
Otezanje, jednostavno rečeno…

Ne volim da mislim da je ma šta drugo :).