Dve reči o debelima
Za sve ove godine u struci nisam videla nijednu stomatološku sestru sa ozbiljnijim viškom kila, a tek možda nekoliko doktora.
Posao je takav da trpimo i ovako, a sa 20 i više kilograma viška je izuzetno, izuzetno teško.
Ovakvi stomatolozi, na žalost, obično dobiju (prvi) infarkt pre 50-te godine, a i nadalje nije dobro… Tako da je moje poznavanje istih prilično skromno.
Oni su odreda gurmani.
Umeju odlično da kuvaju, ali nije to bitno.
Vrlo mnogo razmišljaju o hrani, menjaju recepte, a kad pričaju o tome šta su kuvali ili šta će kuvati…
Ja sam jednoj takvoj koleginici morala da kažem da više prestane s prepričavanjem recepata – pacijentu su tako bila puna usta pljuvačke da nisam mogla da radim :).
Osim ovoga – to je odreda, ali bez izuzetka, vrlo vedar svet.
Jedino je moj nekadašnji mentor sa specijalizacije bio relativno mračan čovek, ali – on je već imao vrlo oslabljeno srce, neprekidno stavljao tabletice pod jezik, a svaki dan putovao iz Beograda i natrag…
Meni je bilo interesantno što tim debelim kolegama nije smetala vrućina, protivno opštem mišljenju.
Jedna koleginica je dolazila po mećavi razdrljena, rumena, vedra, očarana pahuljicama… Ali jednako joj nije smetalo ni 35 stepeni.
Mirakul :).
Još nešto neobično: samo jedna koleginica je zaista dala sve od sebe da oslabi.
Ostali nikad nisu ni pokušali…
Pazite, sve vreme pričam o ljudima sa najmanje 30 kilograma viška.
Ta koleginica je oslabila negde posle 57-8 godina života… Ali, na žalost, kasno.
Oslabila je iz medicinskih razloga: imala je već veoma oslabljeno srce, ozbiljno oboljenje vena na nogama, masnu jetru, laboratorijske nalaze da se čovek šokira, velike probleme sa zglobovima (posebno kolenima), i teško se kretala…
Sa preko 120 kg na oko 1.68 m.
Oslabila je pod strogom kontrolom lekara – ali postojeća oštećenja su ostala. I dalje hoda veoma teško, ima bolove u kičmi, često ne oseća noge, i sve ostalo.
Najgore od svega je što se promenila kao ličnost; od vedre, prijazne žene je postala mračna, depresivna osoba koja malo govori… Verujte da pojma nisam imala kako dugotrajno gladovanje čoveka može da načini nesrećnim.
Kako god, debljina je i inače đavo i po… A kod nas u poslu je, Bože oprosti, gotova invalidnost, pa i smrt u srednjim godinama.
A najčudnije od svega je što sam u svojim razgovorima sa debelim kolegama i koleginicama shvatila da se oni ne sećaju sebe kad su bili vitki.
Mislim – bili su, da ne bude zabune, ja ih se sećam kao takvih.
Ali, oni jednostavno više nemaju to sećanje na svoje telo kakvo je bilo ONDA.
Ne sećaju se kako su lako mogli uz stepenice, da vežu pertle, da potrče, da ovo ili ono…
Taj deo mi nikako nije bio jasan; verujte da meni vaga ne treba, hoću d’umrem ako pređem 65 kg. Da li oni, kad pređu tu neku granicu dalje zaborave, ili nešto drugo, nemam pojma…
Najbolje ne jesti; em košta, em goji, em kvari zube…:).
Sve je u glavi, posebno odnos prema hrani. Ja sam od 4. januara na nekoj vrsti dijete i uopšte ne gladujem, samo sam izbacila slatkiše i hljeb. Ali sam prvo morala okrenuti par prekidača u glavi :)
Ja sam došla do istog zaključka. Moje opisane kolege jednostavno kao da imaju KULT hrane.
Mene ako neko pita, savršeno mi je svejedno da li ću jesti praznu boraniju i hleb ili prasetinu… Njima ne samo da nije, nego hrana zauzima VEOMA bitno mesto u njihovom životu.
Koliko sam shvatila iz priče s njima, oni su takvi otkad se sebe sećaju… Da li je to iz kuće, genetika ili šta, pojma nemam…
Istina, debljina je opasna, u svakom slucaju ne treba ici iz krajnosti u krajnost. Ja, istini za volju, nemam (za sada) zdravstvenih problema, imam dosta snage i ne umaram se previse lako od fizickog rada. Ipak, i ja imam dobru kolicinu naslaga koje bi valjalo skinuti. Odrekao sam se slatkisa i gaziranih sokova, trudim se da umanjim obroke, pa neka traje koliko traje. Dugo mi je vremena trebalo da se ugojim, dugo ce mi trebati i da malo zbacim to, ali cu barem zbaciti :).
Samo, moram da navedem jednu zanimljivu stvar, zacudo, moja mama koja je svakako krupna zena, ima savrsenu krvnu i biohemijsku sliku, perfektan pritisak i oseca se odlicno za svoje godine. Doduse, znam da pije dosta zelenog caja i jede kvalitetne stvari bez prezderavanja. Moze se imati koji visak, bez zdravstvenih problema, ako znas sta radis :).
Koliko sam ja mogla da vidim, poseban problem je sa ljudima koji su bivši sportisti – njima skelet i muskulatura jednostavno kao da ‘dobro nose’ i popriličan višak kila, i to jako dugo ne osećaju kao ‘teret’.
Ali ako smem da kažem, kod tebe je u pitanju ipak specifična profesija :(.