Zubarica

Znam da su vam nasmrt dosadile moje priče o tome kako neko može da zaradi neku paru sa relativno malo ulaganja i mnogo rada, al’ ne mogu da odolim, jako cenim ovog kolegu…:).

Reparatura je bilo kakvo lepljenje, dopravljanje i slično na običnoj, plastičnoj (zapravo – akrilatnoj) protezi.
To su usputni radovi, koji se relativno malo naplaćuju (red veličine do nekoliko stotina dinara), i vrlo su nezahvalni za rad.

Ako pacijentu pukne proteza – retko će reći da ju je ispustio; uvek je kriv onaj koji ju je pravio ili prethodno lepio. Teško im je objasniti da proteza u nošenju puca iz 1001 razloga – a ne zato jer je prvotno loše urađena ili zalepljena.

Osim toga, uvek se očekuje da reparatura bude doslovno za juče.
Normalno vreme izrade je za nekoliko sati najviše; ali to bude i za sat i po, u svako nedoba koje možete zamisliti.

Zarada za tehničara je vrlo mala (mi obično naplaćujemo samo kurira, ako ide po njima).
Ako neko uzme 400 ili 500 dinara za reparaturu, plati kurira u jednom pravcu 130 ili 150 dinara, a potroši akrilat, gips, ovo i ono, zaradi zaista vrlo malo – a za realno jako, jako veliko “cimanje”.

E, sad, jedan kolega se pre više od 10 godina dosetio da radi SAMO reparature.
Za to nije potrebna Bog zna kakva oprema, samo neprekidan stand-by i prilično veštine.

Njih dvojica su počela zajedno da rade, doslovno 24/7. Radili su za ceo grad, reparature su bile SJAJNE, i sve je stizalo cakum-pakum, na vreme, pedantno i perfektno.

Šta je bitno: kolega koji je to počeo, sa nekim minimumom ulaganja, sada ima još jednog zaposlenog (ukupno trojica), i sasvim pristojnu tehniku…

Nije u pitanju neka basnoslovna zarada, da se razumemo; gazda i svi zaposleni zarade po oko 55-65.000 mesečno.
Za današnje uslove, izvinite – poprilično više nego specijalista u Domu zdravlja.

No, meni je realno fascinantno kako neko može da krene od malog – jeftine, VEOMA potrebne usluge, i za niz godina predanog rada da dođe do sasvim pristojne plate…

Zubni tehničari, kao i mi, uglavnom razmišljaju o velikim brojkama. Ne sećam se da sam upoznala nekog od njih ko bi bio spreman da godinama radi nešto za 300, 500 i 800 dinara, sa vozanjem i cimanjem.

Našli su prostor na tržištu u koji su mogli da se udenu, učinili to efikasno, i – voila. Odavno im i sugrađani sami dolaze – sav komšiluk zna da su na stand-by.

Ako nekom ova pričica bude od koristi, meni će biti posebno zadovoljstvo… :)