Zašto nemate desetoro dece?
Juče mi @cheguevara_k1 reče onu staru:
- kako je njegova baka rodila bez problema (na njivi itd.) desetoro dece, svi ostali u životu, a nijedno nije imalo chico kolica;
- kako pre nisu postojali “problemi sa začećem” i “postporođajna depresija”,
- koliko puta prosečna Šiptarka ode kod ginekologa, a koliko u proseku ima dece, itd.
Izvinjavam se što su citati malo izvučeni iz konteksta, ali imate sliku.
Che reče da ima dvoje dece.
Na moje više puta ponovljeno pitanje – da li bi voleo da ima desetoro, odgovorio je da bi voleo troje do petoro – s tim da broj žena nije precizirao :).
Na moje dalje insistiranje – odgovara:
… na čega mu ja odgovaram da se druži sa pogrešnim ženama…:).
Šalu na stranu, ovakvi razgovori su mi jako zanimljivi.
PRVO
Meni deluje kao normalno da danas nije isto vreme kao pre 100 godina.
Rekoh Če-u da je jedna moja baba imala (mislim) trinaestoro dece, devetoro žive.
Ne znam koliko se moja majka ili ja možemo porediti sa tom mojom bakicom, u ma kom smislu.
DRUGO
Ma koliko neko ne voleo to da zna, današnje (reproduktivno) zdravlje žene u Srbiji je katastrofično, nema laži, nema prevare.
REALNO ima problema sa začećem, da ne idem dalje…
O legendarnim porođajima na njivi da ne pričam.
TREĆE
Posebno volim zamenu teza u ovakvim pričama :).
Vidite – ako pitate neko muško, kao ja Če-a, zašto nema npr. petoro dece – u pravilu će odgovoriti to što je rekao Če: današnje žene nisu ni za šta.
Izvinjavam se na bezobraznoj interpretaciji.
Ako ih pitate – da li bi bili spremni na to da im se žena porodi sama, ne mora na njivi, da li bi bili spremni da im umre troje dece (ne dao Bog), ovo i ono, to tek…
Ako pitate žene – one bi rado rodile desetoro, ali današnji muškarci nisu ni za šta.
Nemaju s kim.
A suština je – prebacivanje odgovornosti.
‘Oće reći – mrtva lopta.
Da sad ja nekom muškom kažem – moj deda je SASVIM pristojno izdržavao svoje devetoro dece, ‘ajde ti – svi junaci nikom ponikoše…
Ali će bakicu da veličaju onoliko.
Izvinjavam se časnim izuzecima.
Već sam rekla da ne smatram da je za javnu priču zašto sam ja jedino dete, i zašto imam jedno dete, a vas da pitam – što vi niste rodili/pravili petoro ili desetoro?
Osim ako jeste :).
Ako neko želi da kaže, naravno…:)
Fala.
Da krenem redom.
PRVO
Danas nije isto vreme kao pre 100 god. Hoces da kazes da medicina i nauka nisu napredovali,a da standard nije porastao? Zar je ljudski rod u proteklih 100 godina nazadovao?
DRUGO
Danasnje reproduktivno zdravlje vise je vezano za psihicko stanje prosecne mlade zene uzrokovano zeljom da po nju dodju: Mr.Big, Jethro Gibss, Hose Armando i sl… na belom konju, a obicno po vecinu njih dodje konj u belom VW . I jos jedna bitna stvar kad se prica o reproduktivnom zdravlju zene su GODINE STAROSTI ne zaboravi to. A sto moja zena kaze danas zene hoce karijeru i ravnopravnost.
TRECE
Ce uvek polazi od sebe. Poradjao je tudju zenu,a bio je spreman da porodi i svoju. Zasto bi ijedno dete trebalo da umre? I zar nije lakse podneti umiranje jednog kad ih imas pet ili deset? Dalje, ce nema petoro. Jos nema,ali ce ih imati za max 6-8 god.
Dragi kolega, ja stvarno nemam šta da dodam ni oduzmem tvojoj logici.
Zanimalo me šta misli drugi svet…
Hvala na poseti :), i izvini zbog zadržavanja komentara, moderacija pušta slobodno tek drugi komentar.
Ja se slažem sa priči o godinama, ne možeš da počneš sa 35 pa da imaš desetoro, ali ako počneš sa 18, 10oro zvuči kao ok broj… A znate li zašto? Zato što te sa 18, 19, 20… 30 izdržavaju roditelji i zato što samo onaj ko počne da radi odmah posle osnovne škole do 18. godine života eventualno ima sredstava da se sam izdržava (ukoliko mu je neko drugi rešio stambeno pitanje). Ne pričam o izdržavanju cele porodice, to malo koja plata u Srbiji može. Moraju oboje da rade.
“ja i ovo jedno ne mogu da izdrzavam” je cest odgovor na postavljeno pitanje, zemlju dembeliju ne treba izdvajati iz svetskih okvira pre svega mislim na razvijeni zapadni svet koga mi oponasamo u svakom pogledu.
eto u Africi ih ima na desetine u porodici i na desetine ih umire, Kineza bi bilo 5 mld da ih nisu stopirali, Indonezija itd.
tako da pata karta kod nas, i zene i muskarci su podbacili ali pod spoljnim uticajem, mi smo klasicni plagijatori svega loseg sa zapada, sopstveni identitet ispario odavno…
Znaš kako, Kombi, ja sam stalno mislila ono što se možda i vidi iz ovog teksta, a deluje mi da i Če tako misli: i za jedno dete je potrebno DVOJE, a za više dece treba BAŠ da postoji zajedništvo…
Kojeg nema. Jer nema ni porodice, ni privrede, ničega :(.
Po muškoj liniji moja familija već generacijama pravi jedince. Iskreno, ne vidim potrebu za imanjem mnoštva dece.
Još manje sam spreman da se razmnožim u ovakvim (ne)uslovima. Da osudim nekog na život u Srbiji danas, u zemlji u kojoj ni sam ne bih hteo da živim, bi bilo licemerno.
Moje potomstvo će ili imati uslove (ja ću stvoriti te uslove) za život dostojne čoveka, ili ga neće biti.
Nazovite me kako god, ne zanima me, ali ja mislim da kao što nasilje radja nasilje, tako i beda radja bedu. Doslovce. I dok god smatram da živim u bedi (materijalnoj, moralnoj, duhovnoj) ja se neću razmnožiti.
Radeći na nekoliko desetina razvoda brakova supružnika sa decom, primetio sam da retko ko razmišlja o genetici: deca su divna, krasna, andjeli, sve za decu, a supružnik (muž ili žena) je pokvaren, zla osoba, stoka, živina, govno i slično. Pa kako su onda deca tako divna, ako je onaj drugi toliko grozna osoba? Zar nisu nešto i od drugog roditelja nasledili?
E, zato ja razmišljam o genetici. I ako ikada budem stvorio uslove da imam potomstvo, to će biti sa nekom koja razmišlja isto.
Ptiki,
ja već rekoh ranije da san ponositi jedinac, vaspitan da je to PREDNOST, iz svih razloga koje si naveo – a da se ne ispusti iz vida da me je vaspitala jedna sjajna mala stara dama koja je deveto dete u porodici.
Predstave o petoro ili desetoro dece su obično vrlo romantične.
Kako meni i jednoj komšinici davno reče jedan deda, dok smo gledale kako nam se dečica igraju:
Tako je lepo kad se mnogo dece slika zajedno.
Komšinica, sa mlađim detetom operisanim od dve srčane mane, i sa 1001 problemom mu osorno reče:
A tek kako im je lepo cipele kupovati.
Ja sam zadrt pristalica toga da svako ima onoliko dece koliko želi; ALI: to što si ti rekao, da si spreman na to da obezbediš svom detetu uslove za život kakve ti misliš da treba – e, to se jako retko čuje.
Moj pokojni deda je mislio isto kao ti; spremno je otišao u Čikago pre I svetskog rata, i zaradio pare, i kasnije počeo posao kojim je (sa 25 sati rada) itekako hranio svu svoju decu.
Danas?
Kako (često) žene neće da preuzmu odgovornost, tek muški neće.
Ovde ima još jako mnogo koječega – ali, po pravilu – realna slika je promašena ihahaj.
Ptiki, hvala.
„Pa kako su onda deca tako divna, ako je onaj drugi toliko grozna osoba?“
Pogledati „10 bračnih zapovesti“ među komentarima teksta “Đuvegije, gde ste, da ste…” na http://www.nadadjurovic.com/?p=626
Imam jedno-a kad sam bila mlada i naivna htela sam bar troje. Onda su me dohvatile 90-te, ko ih je preživeo zna o čemu pričam. Čim se desio 5. oktobar, ostala sam u drugom stanju krajem istog meseca-ne šalim se…
Kad sam počela da mislim o drugom detetu ubili su Zorana Đinđića, a ja sam shvatila da se ništa nije promenilo. O bolestima koje su me usput dohvatile ne bih ovom prilikom, ali itekako su povezane sa životom ovde i na ovaj način..
Kao ateista-mogu samo da ponovim onu mudrost:pravi planove da ti se bog smeje.
Mislim da svaki normalan roditelj želi svom detetu BAR ono što je sam imao, a obično i bolje od toga.
U današnje vreme, to znači – hranu, normalnu odeću/obuću, školovanje prema detetovim sposobnostima, računar, znanje jednog jezika, poznavanje osnovnih veština (plivanje, vožnja bicikla, recimo), da ne idem dalje.
Sve to u stabilnom okruženju.
I nadalje, da ne ponavljam Ptikija…
Hvala na komentaru :*
Rodila sam jedno dete 2005., kada sam mislila da još ima nade. Drugo ma koliko sam želela, nisam se usudila da rodim. Koliko mi je teško što moje dete živi u ovoj zemlji, rečima ne mogu opisati. Svaki put kada ga pogledam, to pomislim. Potpuno razumem Ptikija i svaka mu čast za komentar. Bitan je kvalitet života, da obezbedimo detetu uslove za normalan život, školovanje, nije suština u prostom razmnožavanju. Kada mi kaže neko da treba decu rađati iz patriotskih razloga, meni bude loše. Već dovoljno se osećam krivom što sam ga rodila u Srbiji, što ne znam ni kako da ga vaspitavam, kako da mu prenesem neke vrednosti kada me život demantuje na svakom koraku.
Brojke same po sebi ne moraju da znače sve!
Najveće laži nisu neistine. Najveće laži su činjenice koje se pogrešno i(li) zlonamerno tumače!
Nekada se briga o detetu svodila na to da mu se pokriju bedra (i to samo ako je veće!) i da mu se da parče hleba, ponekad sa mašću a češće bez! Bilo je sasvim normalno da mlađa deca nasleđuju garderobu od starije ili odraslih. Samo je najstarije – ponekad – dobijalo novu odeću i(li) obuću. Odeća pokojnika se nije bacala nego ju je neko nosio – srećan što ju je dobio!
Nove su stvari kupovane samo jednom u toku godine – ujesen kada se proda letina.
Igračke su bile gotovo nepoznate i nezamislive – osim onoga što sama deca naprave ili im naprave roditelji.
Dete je u uzrastu koji danas zovemo predškolskim, već počinjalo je da radi i doprinosi kući! Deca su bila radna snaga!
Smrtnost je bila velika i za decu i za odrasle. Niti je bilo lekara niti je bilo lekova.
Zato prosto poređenje brojki nije umesno.
Ovde govorim o onome što je bilo masovno. Bilo je i tada bogataša čija su deca živela drukčije ali ih je bilo malo.
U priče o „starim vremenima“ uvek se unosi neka romantična nijansa pa sve izgleda lepše nego u tadašnjoj stvarnosti – često nas i uveseljava.
Ovo je takva, istinita priča.
Moji su prababa i pradeda imali 14 dece. Njihovi prvi susedi 17. Ukupno 31. Razred.
Pradeda je bio najbogatiji u selu. (Tata je bio posmrče pa mi nismo videli ništa od toga.) Zato je bio među retkima koji su svoj svojoj deci kupovali novu garderobu svake jeseni.
Jedne jeseni, prodavši letinu, deda pokupi svu decu u zaprežna kola i pođe sa njima iz sela u grad (oko 18 km) da ih ponovi. Deca kao deca – nemirna i neodgovorna. Verovatno su se igrala i koškala u kolima, tek jedno ispade, srećom blizu sela. Šta će: pokupi se ode kući.
Preostala deca, verovatno, nisu ni smela da kažu ocu šta se desilo. On sa njima iz radnje u radnju, pokupova svakom što je sledovalo.
Nije ni primetio da jedno dete nedostaje!
Po povratku kući zna se: žena ga napade zbog svega što se desilo. Pradeda šta će: uze ono dete u kola, ponovo u grad i pokupova i njemu što je sledovalo.
Ponavljam ova priča iako istinita nije bila svakodnevna. Malo je njih tada moglo da se pohvali takvim standardom.
Molim komentatore da ne preuveličavaju detalj oko izgubljenog deteta. Nedavno je, ovde u Smederevu, jedna žena zaboravila svoje dete u taksiju! Taksista ga nije video (spavalo je na zadnjem sedištu), vozao ga je oko dva sata, i onda vratio kući. Putnici koje je vozio u međuvremenu verovatno su mislili da je dete njegovo.
Posebna mi je čast što ste ovo komentarisali; napomena drugim čitaocima:
Gospodin Duduk je naš najstariji bloger, stariji je od mene 10 godina, inženjer u penziji.
Hvala najlepše :).
:)
Moja porodica trenutno nema para ni da usvojimo psa a da ne govorim o tome da obucemo i nahranimo jos BAR jedno zivo bice.
Ali hajde da ostavimo moju porodicu po strani, generalno, ovakve price su pre svega pritisak na muski deo populacije. Poruka koja se njima salje u ovakvoj prici je “ti nisi dovoljno sposoban da izdrzavas 10oro dece, kao sto su nasi dedovi bili” i to je najgora moguca stvar koja moze da se uradi. Kao sto su zene od malena opterecivali sa pricom oko toga dal je dovoljno lepa muskarce opterecuju oko toga da moraju da budu uspesni. MORAJU da hrane porodicu. Moraju da se satru od rada da bi bili drustveno priznati. I onda neki jednostavno odustanu.
Mogucnost da zensko bude podjednako uspesno pa da mogu zajedno da se brinu oko ishrane deteta im je predstavljena kao drustveno nepozeljna. A nema razloga za to. Ako oboje budu zaradjivali smanjuje se pritisak sa muskarca i ostaje im vremena kao porodici da kvalitetno provedu zajednicko vreme… pre svega da imaju zajednicko vreme…
U drustvu u kom zensko dobije otkaz kad ostane u drugom stanju, i kad te na razgovoru za posao pitaju za bracno stanje i da li planirate decu 10oro malih nije moguce. Jednostavno muskarac nema gde da zaradi tolike pare dok zena cuva decu. I to je cinjenica. Mozete bezati od nje koliko hocete.
I ne zaboravite da su nase babe i dede imali pune ambare hrane… kokoske…krave…koze… tako da se hrana nije dovodila u pitanje…sad je to realnost…
Draga Ahrimana,
po meni – prozivanja muškog sveta su obično, kao ovde što su, reaktivnog tipa: kad god neko izgovori “današnje devojke/žene…” – dobiće ovo što ste rekli natrag kao bumerang, to je tako jasno.
I obrnuto :).
Činjenica je da je prošlo vreme kad je neko sa jednom platom mogao da (makar i skromno) podigne i iškoluje dvoje dece.
Mislim da sada imamo oko 180.000 dece na kazanu… :((
Mnogo puta sam razmišljala o ovoj temi. Mnogo puta sam se obradovala bebama prijatelja, komšija, rođaka, pa me hvatala želja da rodim još jedno. A onda bi me realnost tresnula u stomak. Ne mislim da je ljubav dovoljna. Daleko od toga.
Svakodnevno gledam đake koji dolaze iz mnogobrojnih porodica (od 4 – 10 dece) gladni, goli, bosi, prljavi i niko ne može da me ubedi da su rođeni iz ljubavi. Pre neodgovornosti, nepromišljenosti, pa i sebičluka. To što mu neko da život i ništa sem toga meni nije u redu. U stvari, dobije i patnju na mnogo nivoa.
Potpuno se slažem sa Ptikijem, prvo uslovi dostojni čoveka, pa onda dete.
Mene što se tiče, ja sam u ono neko doba razmišljala – makar mali, malešni minimum, pa će da se stekne kasnije… Ni krevet nismo imali, ni sto, ručali smo na podu.. :).
Hvala i pozdrav :).
Mada nisam nosio minđušu u levom uvu, a jesam jedinac i to i žena i ja, moglo bi se reći da ipak ne prihvatam sve argumente u kojima se navodi imovinsko stanje kao jedino merilo kvaliteta života koje će biti omogućeno deci.
Isto tako ne razumem zašto je neko sebičan ako ima sedmoro dece? Možda neodgovoran i neozbiljan…. ali sebičan? Sebičan je valjda onaj ko ima jedno, i uz to dva Dobermana koji ga mesečno koštaju 400 Evra. Ili možda previše komotan? Ja imam troje dece, počeli su da se rađaju sredinom devedesetih, sin je rođen par dana nakon prestanka bombardovanja a najmlađa ćerka 2003. odnosno baš te godine kada je ubijen Đinđić i nikada ništa od tih događaja nisam dovodio u vezu sa rađanjem dece.
Da li mi deca imaju idealne uslove?
Ne znam! Nisam ih nikada pitao! A jel’ treba?
Ako bi njih pitali, sada bi vam nabrojali bar pedesetak stvari bez kojih oni ne mogu da zamisle život. Ja mogu.
Nisam zagovornik ideje “rađajte decu po svaku cenu ili ćemo nestati”, ali svakako ta “nemaština” mnogima služi kao izgovor.
Dobar izgovor para vredi.
Ali mora biti zaista dobar.
Sindža
Ja prvo odgovorila, a onda pročitala ostatak komentara… Ovo je za mene vrlo “vruća” tema i vrlo se odmah umešam kada se o tome priča.
Slažem se sa mnogim komentarima iznad, ali optuživati nekog za nešto – nije na mestu. Ikoga za bilo šta na ovu temu, zapravo. Vremena su se promenila, ako nemaš novac – NEMAŠ sredstva za život. I tačka. Čak sam veliki optimista, uvek verujem da ćemo zaraditi koliko nam treba i da nam za decu nikad neće faliti (“nemoj da brigaš, život se stara”), ali mi negde u podsvesti ipak čuči strah da moj verenik svet posmatra mnogo objektivnije nego ja. A on se plaši da nećemo imati dovoljno da izdržavamo ovo jedno koje mi je sklupčano u stomaku. Oboje radimo. Ja imam MSc, on ima PhD, roditelji su nam dobrostostojeći, spremni da pomognu kad god mogu, vredni smo, radni (da li je 12 sati radnim danima i 8 sati vikendom dovoljno?), I VOLJNI DA IMAMO DECU. Ali… videćemo kako će ići sa ovim jednim.
I ne, nije Srbija u pitanju, u pitanju je svet. U pitanju su zemlje/regije u kojima se prešlo na novac kao glavno sredstvo za život, jer nećeš moći da kupiš detetu knjige ni za osnovnu školu. Treća sam ćerka, pa mi nije strano nasleđivanje odeće, igračaka, knjiga. Ali Ptiki je u pravu. Odakle će se nama stvoriti novac za univerzitetsko školovanje jednog deteta (a ja bih ih želela mnogo više), za njegove ekskurzije, dobre računare, zimovanja, treninge? Ja se sve nadam da će se stvoriti. Ali ne vidim kako.
Uostalom, ljudi, šta je sa prirodnim priraštajem na svetskom nivou? Ova Zemlja ne može još dugo da nas trpi… Iskreno se nadam da će se neke od mojih omiljenih SF knjiga uskoro ostvariti. Ne mislim na one apokaliptične, već na one sa teraformiranjem i kolonizacijom drugih planeta. Možda preterujem, ali to mi deluje kao veća briga od odeće i hrane. Za koje ću, čvrsto stojim iza toga, uvek moći da zaradim.
Sama sebe da ispravim… imam diskutabilni MSc. Živela Srbija! :)
Mullala,
naravno da “krivica” žene (ili muža, partnera) nije u korenu priče; uvek je bilo i biće lakše baciti se kamenom na drugog, umesto razgrnuti sve i ubosti u oko, i reći pravi uzrok samom sebi.
Iza ovakvih optuživanja drugog (ili generalno, celog roda) je uvek nešto drugo, u čega dotični ne sme da pogleda, a tek ne da samom sebi kaže…
No, po meni je daleko bitniji deo o kojem pišete Ptiki i vi; konkretno, realno razmišljanje.
Ja sam rekla u realu 1001 put, i ponoviću opet: uzmimo kao VRLO jednostavan primer da imam troje dece.
I da su dobra, vredna i pametna deca.
I da žele da studiraju – farmaciju, arhitekturu, veterinu.
Recimo da su svi na budžetu; verujte da ja nemam nikakvu ideju kako bih ih iškolovala, a dva od tri navedena fakulteta JESU oni uz koje je teško, skoro nemoguće raditi uz studije (za arhitekturu ne znam); a nisam prosečan stanovnik Srbije.
Ili: uzmite Verne. Mene su Verne othranile; ja znam BEZBROJ porodica sa desetoro dece; vodili su me u Skupštinu od kad sam prohodala.
Mislite da ima JEDNO da je fakultetski obrazovano?
Nema tu mnogo šta…
Ja vam od srca želim sve najbolje, i javnite da li ima okice na majku…:***
A da li može neko da objasni zašto sva od troje dece moraju da završe fakultet?
Ko kaže da će im to biti premisa u životu?
Zašto unapred planirati živote naše dece?
Odakle meni pravo da od sina tražim da završi…. sobraćajni fakultet?
Zašto mora da prati oca u bilo kom pogledu?
Ili ćerke majku?
Da studiraju Nemački i Engleski?
Zašto uopšte moraju da studiraju?
Dr Rajović je imao 4 sina i samo je Ranko završio medicinu. Kada specijalizirao nefrologiju sam je dao otkaz i od onda se bavi izvozom zdrave hrane iz Srbije.
Ostala tri sina imaju srednju školu ali su u svom zanatu sjajni majstori od čega sasvim lepo žive i vrlo su cenjeni i kao preduzetnici i kao ljudi.
Stari dr Rajović ih je naučio životu! I to je suština!
Ne treba zaboraviti da ni on šezdesetih godina kao lekar nije imao platu od koje su se lako mogla podizati četiri sina, sva četvorica jedan drugom do uva, odnosno razmaci su tačno dve godine.
To je od 1960. kada se rodio prvi do ’66 kada je rođen četvrti bio raritet opšte kategorije a među lekarima – nezamislivo!
U isto to vreme moji roditelji su imali samo mene jednoga.
I većina nas u razredu su bili jedinci. Više od polovine.
Za razloge su navodili isto to što i vi navodite. – “Mala plata”!
Pa eto onda još jednom: Da li je to realna smetnja ili izgovor?
Sindža, čitaj pažljivije – nisam rekla da MORA, nego – AKO ŽELE :).
Pod dva… Meni nije svejedno da li će mi (inače sposobno i pametno) dete biti pekar ili lekar, bez osude ikome.
A tebi?
Ne mogu da kažem da mi je sasvim svejedno, ali svakako nije od životne važnosti. Posebno ako se ono (dete) u potpunosti pronađe u tome.
S druge strane, ti bi trebalo da znaš kako to funkcioniše na zapadu i koliko njih studira redovno, a koliko fakultete završava uz rad (redovni ili studentski rad).
Upoznao sam momke (u Švajcarskoj), sinove vlasnika fabrika, koji su radili i studirali, ali nisu radili u tatinoj firmi…. naprotiv.
U naše vreme, u SFRJ, je bilo malo drugačije, ali je bilo mnogo siromašne dece koji su završavali fakultete.
Koliko njih znaš da su završili fakultete praktično bez pomoći roditelja, radeći preko studentskog ili na neki drugi način…. Ja ih znam dosta. I po difoltu su bili bolji studenti, i uspešniji i vredniji ljudi od gomile novosađana koji su studirali duplo duže čak i od prosečnog Crnogorca….
Ako neko zaista želi da studira to što voli…. on će to i uraditi.
Ne kažem ja da se ne slažem sa vama u gomili stvari, ja samo kažem da je većini to izgovor….
I to loš!
Mali primer: ako dete želi i voli npr. farmaciju, doslovno za pola boda promaši budžet (a sjajan đak), kako misliš da će zaraditi 180.000, na fakultetu na kojem nema vremena da SPAVA, a ne da radi i zaradi pare?
S tim da je ovde, kod kuće, a ne u Beogradu.
Baš si ti romantičan čovek, Sindža… :)
Kakav bi bio svet bez takvih?
Ali kada se setim tvoje podrške postu onog klinca od 24 koji je “on lajn” od dvanaeste, “zarađuje” od šesnaeste, i ima firmu od osamnaeste, radi 27,5 sati dnevno i koji je svima koji kukaju na plate, život i “lopovluk” otvoreno rekao: “Jebite se, imate onoliko koliko vredite i koliko ste sposobni. Ako ne možete drugačije – crknite, samo prestanite sa vašim kukanjem jer ste gomila neradnika i nesposobnjakovića i kao takvi ste morali da prođete tako kako ste prošli”…. i još gomilu drugih stvari….
Pa zar to nije u apsolutnoj kontraktidornosti sa ovim tezama po kojima je država kriva što neko ne može da ima dvoje već samo jedno dete jer im nije obezbedila uslove?
Da…. ima još nešto….
Poznajem tri ili četiri bračna para koji ne mogu da imaju dece. Probali su sve. Čak i vanmateričnu oplodnju koja košta…. bar 1.500 Evra po pokušaju (ma koliko da je formalno “besplatna”), a samo jedan par ima novaca…. ostali bi mogli upasti čak i u siromašniju kategoriju od nekih koji su se ovde kao takvi deklarisali. Pa ipak…. njihova želja za decom je…. Bože oprosti, skoro nadljudska. I ne bi im smetalo da im na veštačkoj (što se često dešava) zapadnu dvojke, trojke…. Samo da čuju dečiji plač u kući…. Neki razmišljaju i o usvajanju dece…. Spremni su da ogromnim odricanjem odgaje dete koje nije njihovo samo da bi ga imali….
Ma šta vi pričali, osnovni smisao čovekovog života je PRODUŽENjE VRSTE, a sve to što ste vi nabrojali su nuspojave!
Žena i ja smo kao jedinci trebali da imamo četvoro da bi održali prostu reprodukciju, ali smo stigli do troje. I da ženi posle trećeg carskog reza nisu podvezali jajnike…. ko zna…?!
Pozdrav, Sindža.
E, ovde si toliko toga pobrkao ili napisao nešto što nisam nikad rekla da Bog nije video.
Ja sam dečku čestitala rođendan, a on ne samo da nije ovo dalje ništa rekao nego nisam ni ja…
Pobrkao sam lončiće.
Po običaju.
Opet sam bolje znao od tebe šta ti misliš.
Greška.
Al’ da se ipak malo podsetimo:
http://ftw.rs/biznis-lekcija-pogled-iz-kutije-iliti-zasto-ne-vredite-koliko-mislite/
http://www.zubarica.com/wp-uploads/2012/01/11/zasto-zaposleni-ne-mogu-biti-stoka/#.T4HrujJAdiQ
O rođendanu koji spominješ stvarno ne znam ništa.
Sindža, bez uvrede, nikako da se navikneš da se radi samo o tvojoj percepciji izrečenog. Ja zaista ne mislim (niti se sećam da sam negde rekla) da manje sposobni treba da krepaju.
Rekoh već negde da mislim da oko 5% stanovništva ima preduzetnički duh – ne može da krepa ostalih 95%.
Da li je u pitanju moja percepcija ili ti napišeš tako da to ogromnom broju ljudi izgleda tako kako si napisala, pa i u onom slučaju gde si sa svog posta usmerila direktno ljude na Ivanov koji je rekao to što je rekao. I ja se, da ne bude zabune, slažem sa skoro svim što je on rekao (sem onog dela u kome o sebi piše hvalospeve jer ne volim hvalospeve o sebi). Ali ako 95% ljudi ne može da uspe, čemu onda teorija da tim ljudima treba država da pomogne da bi imali više od jednog deteta i da država treba da stvara klimu za rađanjem više dece. Pa čak i u zapadnim zemljama gde se država (kao) trudi da nešto učini natalitet je sve manji i manji. Biće da je ipak u pitanju konformizam…. šta će mi troje dece kada je lakše sa jednim?!
Za razliku od tog stava napisao sam ti o ljudima koji ne mogu da imaju decu, i koliko zbog toga pate.
Ili recimo, spomenuti one koji imaju bolesnu decu (nećemo navoditi bolesti) i koji sa čuđenjem gledaju na stavove roditelja koji od svoje dece traže (ZAHTEVAJU) odličan uspeh, određen fakultet, određen posao…. i govore im da i ne znaju kakvo blago poseduju samom činjenicom da imaju zdravu i normalnu decu. Na žalost, poznajem nekoliko takvih ljudi (sa bolesnom decom) i kada to vidim razmišljam: Ma jebe mi se šta će i da li će studirati, i da li ću moći baš sve da im obezbedim. Pa nisu ni meni moji.
I upravo to je ono zbog čega sam vam napisao par komentara. Ako sam po vama promašio temu – žao mi je. Ja sam pomislio da je tema – koliko imati dece i kako to ljudi različito shvataju. Recimo “ptiki” – ako bi svi tako razmišljali (vrlo, vrlo komformistički) koliko bi nas bilo za samo 50 godina?
Ali obzirom da smo zaista previše razvrzli temu, i da svako ima svoju poziciju, a da kada se ta pozicija ne poklapa sa većinom ostalih, onda taj ne “pročita kako treba” ili “zna šta je pisac želeo da kaže bolje od samog pisca” vreme je da zatvorimo temu.
Idemo dalje…. Ako možemo?
Nećemo više o tome (ako se može)!
Ne bih da se svađam i ostajem s nekim na ratnoj nozi zbog par različitih mišljenja ma kako ona bila tumačena – pogrešno ili ne. Jer i ne možemo uvek u potpunosti razumeti jedni druge.
Pozdrav, Sindža.
Dragi Sindža, u mom poslu ne bi opstao ni dva dana, sa tako ličnim shvatanjem i tako širokom i ličnom intepretacijom svega što dođe do tebe…:)).
Ja to napišem samo kod tebe i to jednom mesečno ili ređe. Prošlo je puno tvojih postova na koje nisam stavio bilo kakav komentar, iako sam ga u glavi imao. I onda…. tek ponekad, kad je vetrovito….. misli napuste svoje korito….
Eh, da…. lako je meni, ja radim samo sa intelektualcima koji važno vrte palcem…. pa obično u satima dokolice razmišljamo kako bi se mogla rešiti bliskoistočna kriza….
Priznajem, stomatologija je nešto drugo….ta muka s ljudima traje dugo….
Krc, krc (to meni krckaju prsti kao priprema za kuckanje, posle svega pročitanog)…
Elem, po meni, mi smo narod koji mnogo voli priče iz starih vremena, kad su bake rađale po desetoro, na njivama itd. Herojstvo slično Marku Kraljeviću. Nije se vodilo računa ni o zdravlju deteta a ni majke, potrošna roba, grubo rečeno. I deca nisu imala postavljene standarde (ni prava) kao danas. Samo obavezu da rade i prežive, snađu se najbolje što mogu. Retki su imali roditelje spremne i u mogućnosti da pomognu.
Danas je drugo vreme, deci se pruža nekad i mnogo više nego što treba. Uglavnom su prezaštićena i sve čekaju na gotovo. Opet civilizacijski bug, ali šta da se radi, tu je. I kada im neko pomene da bi možda bilo dobro da rade da bi imali za sebe ili, ne daj Bože, za školovanje, revolucija… Kad svi traže, u stvari, zahtevaju makserice od 120€ ili slične stvarčice, nije ni čudo što se retko ko odlučuje da ima više od jednog deteta. Da ne pominjem da nasleđe nosi mnogo, između ostalog, manje dece – manje naslednika, pa se deli na manje, priznaćete decenijama neka vrsta filozofije, čak i na selu.
Ima ovde i onoga, ko je sposoban – preživi, ko nije ne. Ne baš bukvalno, ali sposobni žive u mnogo boljim uslovima od ovih drugih.
Sve u svemu – stvar izbora, razlozi nekad ne moraju da budu ni razumljivi ni logični. Mislim da oni koji dozvole da ih strah od nesigurne budućnosti nagovori da nemaju jedno dete više (ili koliko god) greše. Ako su deca voljena, i stvari kupljene kod Kineza će biti dovoljno dobre za odrastanje,
Da ne bude zabune, imam ih troje, prvo sam rodila sa 21 a treće sa 30. Nekad aktivni sportista, sada rekreativac, dakle zdrava i prava – posle trećeg me doktorka zamolila da ne rađam više, jer sam najveći deo trudnoća preležala. U doba herojskih baka verovatno ne bih imala više od jedne sačuvane trudnoće… I da, lepo živimo ali ni u jednom trenutku se nisam pitala “šta ako?” kada sam odlučivala o sledećem detetu. Izbor :-)
Zanimljiva rasprava… Istina je da danas deci mnogo vise treba pruziti nego u doba tih legendarnih baba i deda, ipak nije dovoljna samo ljubav. Ne smatram da ako dete danas ima mobilni telefon, racunar i nove patike jednom godisnje, treba zigosati kao ‘besno’. A da je sve to bitna stavka porodicnog budzeta – jeste, i tu nema bega. S druge strane, nisam ni pristalica placanja skolarina, skolica jezika i slicnih stvari. Ja sam radila na svakom raspustu od kad sam zavrsila 8. razred i ne vidim u tome nista lose. Takodje, odgvorno i pouzdano tvrdim da se za mesec dana rada (ok, ne bas rada, vise satiranja od rada), danas u kaficu i te kako moze zaraditi tih 1800 evra skolarine. Been there, done that. Ako to dete koje uzgred ni po cemu vise nije dete sa 19 godina, vise voli da kuka nego da radi bilo sta, onda mu nikakva roditeljska pomoc u tom zivotnom dobu, nece pomoci da postane svoj covek.
Po meni, kako je Ptiki vec pomenuo, najbitnija je genetika. Dobro bih se promislila da li zelim da moje dete ponese neke osobine i/ili nasledne ne dao Bog, bolesti, sa oceve strane. A ostalo, hm, treba usaditi prave vrednosti i vaspitanje od malena. Ako ih preterano zasticujemo od svih zivotnih problema, kako cve nauciti da se kasnije sami sa njima suoce i rese ih?
Ipak na kraju, cini mi se da je svacija licna odgovornost i odluka, da licna materijalna situacija i drzavna kataklizma, nemaju mnogo uticaja na licne izbore. Mogu se uciniti opravdanjem, cak i ako toga nismo svesni, ali odluke donosimo sami.
Draga Ksenija,
ja sam samo pristalica toga da se manemo izgovora, ma kakvi bili.
Žene su krive, muškarci su krivi, ovo, ono, sve su to izgovori.
Kako rekoh u tekstu o Vernima – odu u Australiju pa imaju desetoro dece… Izbori su jednostavni.
Upravo kao sto kazete. I jesam se bila setila tog Vaseg teksta…