Zubarica

Ušetala je samouvereno, negovana, lepa žena, ne mnogo mlađa od mene.

Bez pitanja i ikakvog povoda, počela je da govori kako je lekar, specijalista na velikoj klinici, bečeći se i sa stavom Značajne Osobe.

Odmah je rekla da se bavi jednom granom medicine koja radi uslugu koja je zakonom obavezna za nas; provera osoblja u ordinacijama koje imaju određenu opremu.

Normalno, nije propustila da (bečeći se) naglasi da ima njih troje u Vojvodini koji to rade.
Pa da ja to platim, tj. da raširim priču…

Pazite, ako nešto mrzim, to je neko ko uđe sasvim drugim povodom, a krene odmah s vrata da viče ‘ko sam – šta sam’ i pokuša da mi proda nešto što mi ne treba, ni realno ni formalno…

Ja se ispravim, pogledam je pažljivije – ne deluje da ima kvocijent ispod 120.

Dama ne zatvara.

Ja se javljam na mobilni telefon, i govorim kolegi koji živi na 300 km od mene kako ne mogu knjigu koju sam mu kupila da mu pošaljem pouzećem, iz ovih i tih razloga, nema ko da podigne pare u narednom periodu…

Na čega dama bez ikakvog zazora krene da me uči kako treba prvo da mi taj neko plati na račun, pa ja samo da mu pošaljem – a postoji i taj Post-ekspres, pa samo njima plati poštarinu, itd. itd.

Ja je gledam u neverici, jer i ona i ja smo Limundovci; ja imam 500+ ocena, što znači bar pola od toga pošiljki, što ona zna.
MENE uči kako se nešto plaća, šalje, i tako to?!

Onda pokušavam sa smehom da je prekinem, da joj kažem da 10 godina koješta kupujem online i da imam malo više od 6 godina starosti, ali jok…

Ona nastavlja, sa visine, učiteljskim tonom, sve dok ja ne počnem da se smejem – tek onda staje, ali ne shvatajući ništa.

Zakazuje se, ispraćam je, a putem mi sa ‘u poverenju’ izrazom govori kako je kod njih na klinici jako teška situacija.

Zamislite, nekoj budali je palo na pamet da će da im namesti sistem kao što je kod privatnika, ili u primarnoj zdravstvenoj zaštiti.
Na moje podignute obrve, ona nastavlja.

Nije njoj još sasvim jasno kako će to da se izvede, ali osnovni princip je taj – da koliko rade, toliko zarade.
Zamislite.

I sad, gledam ženu koju je neko tamo zaposlio (znam i ko, i znam i da je imala dva CELA manji prosek od mene), kojoj je ustanova plaćala svo školovanje, koja je za vreme tog poslediplomskog školovanja radila SAMO TO, koja i dan-danas presipa iz šupljeg u prazno – jer njen posao i nije ništa drugo…

I mislim kako sam ja sve to sama sebi plaćala, uz rad, radeći dve i tri smene… I kako 21 godinu zaradim samo ako radim.

A ISTOG smo i stručnog i akademskog nivoa.

Ona dalje priča kako je to sramota, DNO – ipak su oni tercijerna ustanova, to je bre NIVO, kako neko misli NJIH da stavi na nekakvu normu, nisu oni nekakvi privatnici, koješta, ili ne dao Bog dispanzer…

S naporom razvlačim usta, trudim se svom snagom volje da joj ne kažem da je glupača, da Boga moli da joj za načelnika ne dođe neko kao ja, da bi dobila nogu u d*pe ove sekunde da se ja pitam…
S još većim naporom otvaram usta i birajući reči izgovaram – da sam ja iz drugog sveta, da ne mogu da shvatim njene strahove i dileme.

Ona me začuđeno gleda, i veselo izgovara da je baš tako i mislila – privatnici su daleko ispod svakog nivoa jedne ozbiljne ustanove kao što je njena.

Tek onda joj sa preslatkim osmehom kažem da joj je načelnik – moja zaova, na čega zaista ostaje PAF – jer zaova nije ničije dete, i 10 puta je zaradila status koji ima.
I strah i trepet je, realno :D.

Nekako se opraštamo, bez da je zadavim, gledam je kako ulazi u kola od 32.000 eura i mislim – opasnost nije još prošla…
Doći će ona opet.

Koleginica…