Neke ljude nikad neću razumeti
Da možete samo 15 minuta da pričate sa mojom zaovom.
Ona je malo starija od mene, svetlog tena, sanjalačkih plavih očiju iza naočara sa tankim metalnim okvirom.
Blago govori, divno se smeška, dobro poznaje istoriju umetnosti i slika predivne akvarele. Jedna smirena, vedra, vrlo zlatna žena, u svakom pogledu.
Ili, da uzmemo Miloja Sekulića.
Jedan simpatični, vedri, veliki “meda” koji ima duha, nešto sjajno.
Ili – Ivana Rečevića.
Smiren čovek, sa vedrim, detinjim osmehom i dečačkim likom, dobar kao dobar Bog…
Ili – Deda Bor.
One plavetne vesele okice, lagan srbijanski naglasak i specifičan smisao za humor…
Ili – Torbica.
Toliko simpatičan i veseo čovek, i pravi drugar, a tek roze džemperčići :).
Ili Peđa Milićević.
Jedan fini gospodin, zaista pravi profesor, koji verovatno crveni kad se opsuje u njegovom prisustvu…
Ili – ja.
Jedna fina, blaga, smirena sredovečna tetka…
Ili, možda – ne?
O tome je reč.
Nikad neću shvatiti ljude, čak i obrazovane, inteligentne, i ne decu, da vide samo skin deep.
To pod jedan.
Ne bi čovek verovao, ali niko od nas nije postao to što jeste jer je bio svilen, osetljiv, baš uvek dobronameran i čestit i Bog zna kako.
Da uzmem opet moju zaovu, jer nju najbolje poznajem od svih navedenih…
Ona je hirurg – onkolog. I doktor nauka.
Jel’ možete da NAZRETE kakav herc, upornost, i još ihahaj prideva i radnji stoji iza toga?
Ne, nije ničije dete i nije nikad bila protežirana, ako je to bilo pitanje.
Tako isto i za sve ostale.
A ono što nikad neću razumeti pod dva: zašto onda ti dotični MORA da su negativci?
Dakle, ako neko nije baš onakav kako spolja izgleda, onda mora da je sve suprotno?
Ako moja zaova slučajno pokaže tračak oštrine, jezičavosti, britkog uma, stava (a verujte da IMA sve to), ako pokaže mrvu karijerizma, ambicije, ma čega sličnog – onda sve njene realno dobre osobine padaju u vodu?
Oh, imam ja ceo spisak teorija zašto je ovo ovako, ali da sam razumela…
No, uvek postoji sledeća inkarnacija :D.
Ilustracija: thelowry.com
U poslednje vreme često predajem na temu “Izgradnja digitalnog indentiteta” i nešto slično pričam ljudima oko mene.
Odogovori na ovo pitanje se protežu od onih krajnje jednostavnih do onih elaborirajučih sa naučnom osovom i istraživanjima koja se ponavljaju iz veka u vek…
Dok je ljudi, biće i zadnjica/razmišljanja gde svi mi možemo da iznesemo razne teorije a ako se sagledaju sve navedene osobe dobijamo zajedničku crtu:
-svi gore navedeni imaju BIO, prejak CV i još gomilu referenci, kojekakvih portfolija i svega nečeg u MNOŽINI u realnom životu, pa onda izgradjen digitalni indentitet i tako dalje…U isto vreme imamo pomamu armije novih ljudi na DM koji su otkrili toplu vodu i koji traže svoje mesto u različitim “krugovima” (od interesnih do inih), i sa njima dobijamo da sve nesto lepo ume da bude i ne tako sve nesto lepo, samo zato sto se neko odvazio da ne ide uz dlaku ili ima dupe/razmisljanje drugacije od ostatka sveta…
Eto,malo da razdradim celu temu…Mozda sam malo vulgarno banalizovao,ali je ovo neko moje iskustveno razmisljanje kada su DM i net u pitanju.
U realnom zivotu, sasvim je jasno svima oko mene sta mogu i kada da ocekuju.
Cesto umem da izaberem iskrenost ispred lagodnog uzivanja i zivota zarad profesionalog i licnog integriteta. Na netu sam postao neko ko se “sklanja” jer ne zelim da gubim svoje drgoceno vreme dokazujuci nedokazivo ljudima koji ce nas prevariti na iskustvo,lol :P
Dobra ti je teorija, Deko :).
EDIT: Mislim da treba da predaješ Digitalni Integritet.
Hvala, ali da se zna da je meda izgubio 5 kg u zadnje vreme :)
Čestitam, sad ste samo malko teži od mene? :))
kad bi znali gde sam bio 90-tih :) – šalim se. ali nikada nisam mislio da ću stići tamo gde sam sada. hvala zubarice
Vidite, Ivane – ovo što ste rekli, kao i ljudi pre vas, pokazuje još jednu karakteristiku “prozvanih”: ne osećate se prozvanim, pogođenim, ne shvatate ovaj tekst lično, ne mislite da sam samim tim ćurka, da vam laskam, sve slično – DAPAČE: ne bavite se mnogo time uopšte.
Poštovanje :).
Kad se kaže “profesor”, mene to odmah asocira na nekog ko svima “drži predavanja”, tj. deli savete hteli oni to ili ne. ;) Da ne grešim dušu, nije da sam “bio gadljiv” na tu aktivnost (možda sam zato i krenuo sa blogom ;) ), ali me život naučio da “savet treba dati samo kad ga neko traži, ili kad je život u pitanju.” Mnogo pametna misao. :) Shodno tome, nadam se da se sad mogu smatrati “profesorom u penziji”… ;)
Eh, Peđa – ti imaš Mudrost. Ko želi da čuje, čuće. Ko ne – ne…:). P.S. Ja tvoj blog još učim napamet :D.