Sreća u nesreći
Pre više od 25 godina su bili podstanari.
Dvoje mladih studenata medicine – ona ljupka, slatka, plitka, a on drčan, usukan, napola gladan…
Nisu bili posebno sjajni studenti; nekako su se zaposlili, kasnije i završili specijalizacije – on je sve vreme bio Član.
Nadobudan, ambiciozan, (neskromno) uveren u ličnu pamet i sposobnosti…
Mnogo kasnije, oboje polako – penjući se “u hijerarhijama”, dospevaju na… zanimljiva radna mesta.
Ona na jedno koje se pristojno plaća, a ne radi Bog zna šta, a on na slično – samo sa mnogo više realnog posla.
Za oba radna mesta je zajedničko da može da se… zaradi. “Dodatnim radom”.
Prošle godine uđem kod koleginice u kancelariju – original Vuitton, zlata i dragog kamenja za hiljade i hiljade eura…
Odavno više nisu podstanari, starije dete se školuje u Švajcarskoj, a i mlađe će, samo da doraste.
Koleginica je i dalje mila, ljupka, bezazlena i nežna dama, u duši provincijalka koja se obrela “u velikom gradu”…
Mazno govori, lepo se smeje, pita me na kom mestu u belom svetu moje dete studira… Šta da joj kažem.
Pacijenta nije videla Bog zna, nemamo o čemu da pričamo, maltene, ona kao da nije više lekar.
A pre mnogo godina, kad sam mlada i naivna jednu profesoricu pitala za tada poznatog doktora koji je otišao “na funkciju” – kako, zaboga, ipak je lekar, specijalista, šta će tamo…
Profesorica reče:
Bolje, koleginice.
Ilustracija: money.howstuffworks.com
Mnogo je ovakvih primera, samo meni jedna stvar nije jasna. Ti koji se penju na hijerarhijskoj lestvici dođu, stvore se samo odjednom. Obično niko za njih ranije nije ni čuo, a oni drugi koji rade, koji se bore da doprinesu, koji su uvek u akcijama, ostaju da rade taj deo nimalo zahvalnog posla i ništa više. Oni kao po nekom pravilu nemaju tu mogućnost da se penju, da napreduju, da ….
Kako vidiš, ovo dvoje je polaaako radilo na tome da se popne… Ne znam kako, iskreno, nisam nikad volela da se družim s njima.
Ona je onako, površna lutka, ali on je taj koji je strogo vodio računa da sve potencijalne oponente i konkurente drži pod đonom, moj utisak je da je to u pitanju.
Ne znam zasto, ali me ovo vase pisanje podsetilo na jedan tekst/blog (sa komentarima) od pre par godina koji mi se urezao u pamcenje.
http://blog.b92.net/text/5120/Pametni-prosecni-glupi-uspesni/
Hvala, Srđo, ja bih pre rekla – okrutni i beskrupulozni, jer ovi su to, bili pametni ili ne… I bolje što nisu u struci.
Nekada je tehničkom školom u Pančevu kružila krilatica: “Svi propali tehničari odoše u političare!” (Možda kruži i sada.)
Za politiku ne znam ali je neosporno da su tehniku zadužili!
Heh, baš tako :).
Ma to je možda i bolje!
Šta će nam tek takvi kao lekari?
I bolje što ne rade u struci.
Oni su samo igrom slučaja studirali medicinu, a u glavi su bili na fakultetu političkih nauka! Od početka.
Možda bi još strašnije bilo da su ostali u struci pa tu na laktove došli do vrha (u nekim klinikama, bolnicama, med.centrima), pa svoje kolege ubijali u pojam!
Mada i u tome ne oskudevamo!
Potdrav, Sindža.
Ma koliko mi sve to bilo gnusno, sada sam uverena da je bolje. Ona bi radila sa decom, a on ima specijalizaciju koja je od enormnog najšireg društvenog značaja, i iziskuje posebnu snagu ličnosti i volje; njegove kolege u struci su najtvrđi, najinteligentniji lekari koje sam ikad videla – lavovi… On je ipak bolji tu gde jeste.
Lekari najčešće odu u politiku, na funkcije, budu predsednici opština, upravnih odbora i sl. Imaju ime, “titulu”, blizu su narodu,…
Ali ne mogu ni to svi! Samo oni koji imaju “ledja” ili su jednostavno muvala i imau “osećaj” za to!