Kako sam naučila da štrikam
Imala sam već više od 25 godina, bila sam zaposlena, udata, diplomirala.
Kako rekoh – oduvek me je zanimalo i dobro mi je išlo sve što se radi rukama, a nisam umela da štrikam…
A bilo mi je dosadno :).
Radila sam jednu smenu, u drugoj čuvala decu na sat, a kad nije bilo tog posla – dolazilo mi je da krepam od dosade; muž je bio mnogo na terenu, a ja nisam od sorte koja skuplja komšinice i kafeniše ceo dan.
U malom jednosobnom stanu sam mogla sve naopako da prevrnem za par sati, a ne da spremim… Dosadno :).
Problemčić je bio u dve stvari:
- nije imao ko da mi pokaže,
- ja sam mislila da se to može naučiti iz knjige.
Znam da je smešno, ali treba shvatiti mentalno ustrojstvo štrebera :).
Odem ja u knjižaru, sve razmotrim, i uzmem jednu sjajnu slovenačku knjigu sa VELIKIM slikama.
Sednem u kafić, sve proučim, odem u radnju – kupim debelu vunicu, odgovarajuće igle, kako je pisalo, i – kad sam se vratila, sednem da probam ja tu nauku.
Problemčić se pokazao odmah: kupila sam veoma čupavu vunicu, ali Bože moj – rastresito se štrikalo, za početnika k’o Bog, dok ne naučim da ravnomerno zatežem vunicu.
I tako ja sebi naštrikah džemper…
Vrlo lep, sa pletenicama, zagasito ljubičast, bombona.
No, vidim ja par grešaka, i naumim da ga oparam i neke delove nanovo ištrikam…
Nisam pojma imala da se dlakava vunica TAKO teško para :D.
Tvrdoglava kako me Bog dao, ja sam ga pažljivo parala – plačući.
Od besa :).
Bilo je teško, pipavo i sporo, ali sam ja sve izvela kako treba.
Kad sam to pričala jednom kolegi, on mi je u čudu rekao:
Isuse, kako je tebi moralo biti DOSADNO :D.
Kako god, kao i svaki vrlo tvrdoglavi perfekcionista, naučila sam da štrikam fenomenalno; mogla sam da naštrikam doslovno ono što vidim očima, što ima na naslovnim stranama časopisa, bilo koju mustru i boju…
A najbolje od svega: kad je ćerka bila malena, njoj sam štrikala najfantastičnije stvarčice; jednom kad mi je noga bila u gipsu, naštrikala sam joj par džempera – mislili su da je goblen, doslovno (recimo – klovn koji drži balon u ruci i ima gombicu veličine dinara na vrhu kape…:).
Kad idemo ulicom ljudi je zagledaju, pa kažu:
Jaaao, što si lepa! Koja baka ti je štrikala taj džemper?
…A s mene sve otpadne :D.
Ali ćerka je ponosito, razgovetno odgovarala:
To mi je MAMA naštvikala, M-A-M-A!
Nije umela da kaže R kad je bila jako mala :).
I eto, Itana, tako je to bilo.
Sebi nisam štrikala Bog zna šta, samo mojima, a i danas imam pun orman dečjih kapa sa ušima :), zepica, čarapica, džemperića sa leptirima, zekama, onih za skijanje, svega… Mada sam dosta i podelila.
Samo maaalko upornosti…:).
Ilustracija: littlecottonrabbits.typepad.co.uk
hehe :* sad sam stigla pročitati! tako i meni mama plela, devedesetih se nije baš moglo kupiti sve što ja zamislim da bih nosila. I isto niko nije verovao da je to mama plela :) Sad sam i ja došla u te godine da radije sedim i pletem nego idem po kafanama :)
hehe:*
Pozdravite mamu, Itana :).
Sve izgleda lako kada rade drugi, naročito ako su vešti!
Moram da ponovim (“k’o Švaba tra-la-la …”) mnogo je toga u genima!
Imam prijatelja koji ne zna da ukuca ekser. Čovek se trudi neopisivo, ali ne ide, pa ne ide. Kada treba nešto da mu popravim strahovito se trudi da pomogne i da bude koristan, naravno, i pored bilo kakvih uputstava kako da uradi nešto – samo smeta.
Tako je išlo sve dok jednom nije rekao “Pa hoću da ti pomognem!” a ja odvratio: “Onda se skloni!”
Uostalom, narod je odavno – još u vreme kada se za genetiku (kao pojam) nije ni znalo – mnogo toga sažeo u priče.
Jedna glasi ovako:
Porode se, istovremeno, carica i ciganka koritarka. (Nekada su korita pravili Cigani dubljenjem debala – kao zanatlije bili su neka vrsta aristokratije među svojim sunarodnicima.)
Caričino novorođenče – prvenac, odmah umre, a Cigankino živahno.
Car pozove Ciganina i reče mu da moraju da zamene novorođenčad jer carstvu treba naslednik a Ciganin već ima puno dvorište dece.
Carska se ne poriče pa tako i bi. Niko nije ni slutio ovakvu zamenu – Ciganka i Ciga su ćutali iz straha, a carica i car iz interesa. Zamena se nije primećivala jer su u ono vreme svi bili crnpurasti.
Tako je mali Ciga odrastao na dvoru kao carević i učio, pored ostalog, i viteške veštine.
Već kao momak za ženidbu, izjaha jednom sa “ocem”, carem u neko polje. Tamo ugledaše usamljeno i veoma lepo razgranato drvo, pa carević povika:
“Vidi tata što je lepo ono drvo. Al’ bi bilo od njega korito!”
Najlepše hvala na divnoj priči :)
I moja mama je puno plela devedesetih. Radila do tri, spremala rucak, pa kad zavrsi sa pregledanjem domacih zadataka meni i sestri, skuva kafu i sa uzivanjem plete. Umela je svasta da uradi, svakakve sare da isplete, sta god mi je palo na pamet da trazim. Znalo se njeno vreme- zimi je plela, leti heklala. Imala je puno strpljenja dok je mene (na moje dosadno navaljivanje) ucila kako se rade rucni radovi. Naucila sam da pletem dobro (mada nikad ne znam lepo da pocnem), sa heklanjem jos uvek povremeno kuburim. Mama vise ne plete, zale se da je mnogo brzo zabole ruke od reume, a salove i zimske trake koje je plela jos uvek povremeno nosim.
Hvala Vam na ovom tekstu. Lepo je cuti da jos neko danas to radi i u tome uziva.